SPORT I KULT BY LJUBODRAG SIMONOVIC -DUCI

[Pedja_Petrovic]

EVO JEDAN TEXT..PRILICNO JE DUGACAK....ALI MISLIM DA JE VREDAN SVAKOG CITANJA JER JE OVO DEO IZ DUCIJEVE KNJIGE.

INACE...DUCI JE JEDAN OD NASIH VELIKIH SPROTISTA KOJI SE ZALAZE DA SE SPROTISTI NE TRETIRIJAU KAO ROBLJE....U STVARI..CITAJTE..

SPORT I KULT

Kult takmieenja

Sport je kapitalistieko takmieenje. Nije svaki istorijski oblik takmieenja sport, vea
onaj koji je otelotvorenje socijalno-darvinistiekog principa bellum omnium contra
omnes i apsolutizovanog principa uveaavanja kvantitativno merljivog ueinka koji je
uoblieen u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius - koji odgovara tržišnoj
ekonomiji i apsolutizovanom principu profita. Kao što se kapitalizam suštinski
razlikuje od helenskog robovlasniekog i feudalnog poretka, tako se sport suštinski
razlikuje od antiekog agon-a i viteških turnira. Olimpijske igre bile su autentiena igra
aristokratske Helade; viteški turniri bili su autentiena igra feudalizma; sport je
autentiena igra kapitalizma. Sportska teorija svodi sport na nadistorijsku pojavu eija
se bit dobija iz “nepromenljive ljudske prirode”, pri eemu je eovek sveden na “zver”,
a ljudsko društvo na “civilizovani” zverinjak. Me.utim, individualno takmieenje
(dostignuae), koje se zasniva na principu “jednakost na startu”, istorijski je proizvod
i odgovara izvornom duhu kapitalizma (liberalizmu) koji atomizuje društvo po
principu homo homini lupus. Uklanjanje “protivnika” pobedom koja se ostvaruje
postizanjem veaeg rezultata (rekorda) postaje kapitalistieki oblik (“civilizovane”)
prirodne selekcije. “Primitivni narodi” ne poznaju individualno takmieenje ni
individualno dostignuae, kao ni princip rekorda. Isto je sa helenskim društvom:
eovek je pripadnik polis-a i “božja igraeka” (Platon). Smisao takmieenja nije
postizanje rekorda, veapobeda koju postiže olimpijski agonista kao “izabranik
bogova” kojom stiee moguanost da se na.e na Olimpu me.u besmrtnom
olimpijskom oligarhijom.

Istorija sporta je istorija kapitalizma. U izvornom smislu izraz “sport” (od 1828.
godine, pre toga desport, desportare) ne oznaeava takmieenje u kome dominira kult
pobede i kult rekorda, vea razbibrigu, neobavezno ueestvovanje u aktivnostima koje
su igranje aristokratskog naeina života putem simbolike i oblika ponašanja koji
proistieu iz aristokratskog sveta, i koji su otelotvorenje aristokratskog vrednosnog
sistema izraženog u principu “poredak i mera” (ordre et mesure). “Sport” je bio
privilegija aristokratije kojim se potvr.uje njen ekskluzivni vladajuai klasni status,
što znaei da nije bio naein integrisanja radnih “masa” u duhovnu orbitu vladajuae
klase, kao što ae to postati u buržoaskom društvu. U njemu ne dominira borba za
pobedu eliminisanjem protivnika ni ideja progresa, vea takav naein ponašanja
(“džentlmenski maniri”) koji odvaja pripadnika aristokratije od “nižih klasa”. Isto
tako, izvorni pojam “sporta”, kao zabave, ne izvodi se u odnosu prema radu i “svetu
brige”, vea oznaeava naein života aristokratije kao parazitske klase. Tek u
razvijenom kapitalistiekom društvu izraz “sport” postaje oznaka za “osamostaljeni”
duh kapitalizma koji je otelotvorenje principa bellum omnium contra omnes i citius,
altius, fortius i pojavljuje se kao sfera “slobode” u odnosu prema radu. Što se tiee
principa “viteštva”, koji ideolozi sporta koriste da bi sportu pribavili “kulturnu”
legitimnost, on u izvornom smislu odgovara statienom aristokratskom poretku u
kome se vladajuai društveni status ne stiee bespoštednom borbom za opstanak, kao
što je to u kapitalizmu, vea ro.enjem.

Sport je uoblieen kao institucija u drugoj polovini XIX veka i predstavlja obraeun s
idejama-vodiljama Francuske gra.anske revolucije, kritiekim racionalizmom,
emancipatorskim moguanostima novostvorenih demokratskih institucija, kao i s
filantropskim i plesnim pokretom. On nije pokret naprednog gra.anstva koje,
inspirisano duhom prosvetiteljstva i idealima Francuske gra.anske revolucije, teži da


stvori novo društvo, vea imperijalistiekih krugova koji nastoje da se obraeunaju s
emancipatorskim nasle.em gra.anskog društva XIX veka i da pokore svet. Moderne
olimpijske igre izraz su “mondijalistiekog” duha imperijalizma i kao takve su obraeun
s kulturnim biaem antiekih olimpijskih igara, kao i s olimpijskim idejama i pokretima
koji su nastali u modernom dobu - koji se zasnivaju na helenistiekom duhovnom
nasle.u, narodnim kulturama i na emancipatorskom nasle.u gra.anskog društva
(Guts Muths, Schartan, Brookes, Lesseps, Grousse, Zappas...)

U izvornom obliku sport se ne oslanja na telesni aktivizam koji treba da pospeši
razvoj radnih ili umetniekih sposobnosti, vea na “viteške tradicije” koje imaju
beliciozni karakter. Sportska takmieenja su rat u kome se borba ne vodi oružjem,
nego telima “protivnika” i kao takva su obraeun s pacifistiekom svešau i priprema za
oružani sukob. Otuda bespoštedno “rivalstvo”, koje podrazumeva sposobnost i
spremnost na ubistvo “protivnika”, predstavlja glavnu osobenost sportskog
“druženja”. Sportska terminologija ukazuje na suštinu: sportski susreti u kojima
nema eliminisanja nazivaju se “prijateljskim”, što znaei da su oni susreti u kojima je
pobeda imperativ - neprijateljski. Buduai da je prirodna selekcija nosilac “progresa”,
koji je sudbinska sila kojoj je eovek beznadežno podre.en, razumljivo je zbog eega
gra.anski teoretieari sa takvim oduševljenjem govore o ratu: oni u njemu vide
najviši i najneposredniji oblik delovanja zakona prirodne selekcije. Iz Coubertinove
olimpijske doktrine nedvosmisleno sledi da sport spada u sferu rata i vojne obuke i
da je glavno sredstvo za obraeun s pacifistiekom svešau. Stav Carl Diema, vernog
tumaea Coubertinove doktrine i jednog od vodeaih ideologa velikonemaekog
ekspanzionizma: “Sport je rat!” (“Sport ist Krieg!”), na najadekvatniji naein izražava
suštinu sporta. Ne treba smetnuti s uma da je Coubertin pokrenuo olimpijsku
kampanju s neskrivenim ciljem da izazove promene u francuskom školskom sistemu,
da bi od francuske buržoaske mladeži stvorio kolonijalne falange. Kolonijalni pohod
“bez dobre sportske pripreme” predstavlja, po Coubertinu, “opasnu nepromišljenost”.
Nije slueajno što je Engleska kao vodeaa kolonijalna sila, gde ima mesta samo za
“jake lienosti”, bila glavno izvorište Coubertinovog olimpijskog nadahnuaa. Isto
tako, nije slueajno da je Coubertin u krvavim borbama na antiekom olimpijskom
borilištu i u srednjovekovnim turnirima obesnih velikaša pronašao izvorište “viteškog
duha” kome buržuj treba da teži. Rat na sportskom polju trebalo je da oeuva
militaristieke tradicije ratnieke aristokratije i da ih “prevazi.e” belicioznim i
progresistiekim duhom monopolistiekog kapitalizma. Biti u stanju “gledati smrti u
oei”, koja se pojavljuje u obliku eoveka svedenog na “protivnika”, jedna je od
najvažnijih osobenosti Coubertinovog “novog eoveka”, a sposobnost i spremnost
eoveka da ubije eoveka predstavlja najviši izazov za njegovu “utilitarnu pedagogiju”.
Pišuai, nakon Prvog svetskog rata, o najvišim vrednosnim izazovima engleskih
vladajuaih krugova, Bertrand Russell, jedan od najznaeajnijih britanskih filozofa XX
veka, zakljueuje: “U obienoj engleskoj porodici iz više klase ubijanje ptica se smatra
vrlo easnim a ubijanje ljudi u ratu - najplemenitijim zanimanjem.”(1) “Potreba”
aristokrata za ubijanjem nije izraz ljudske prirode, vea je izraz patologije
aristokratskog poretka koji je degenerisao eoveka i za koji je ubijanje ljudi najviša
vrlina. Isto je s gramzivošau: ona nije autentiena ljudska potreba, vea izraz
patologije kapitalizma koja se pripisuje eoveku da bi se „dokazalo“ da je kapitalizam
utemeljen u ljudskoj prirodi i da je stoga veean. Slieno je s ponašanjem “huligana”:
ono ne ukazuje na prirodu mladih ljudi, vea na prirodu vladajuaeg poretka i na
položaj mladih u društvu.

[Pedja_Petrovic]

U sportu je “osamostaljen” beliciozni duh kapitalizma koji, putem „sportskog
takmieenja“, nastoji da vaskrsne duh antieke robovlasnieke aristokratije, kao i
“viteški duh” krvožedne srednjovekovne vlastele. Militarizovanje tela, duha,


me.uljudskih odnosa i odnosa izme.u nacija i rasa najviši je “kulturni” oblik u kome
se pojavljuje vladajuai beliciozni duh. U antici u formi borbe pojedinaca za sticanje
mesta na Olimpu odvijala se borba vladajuae klase za oeuvanje privilegija; u
modernom društvu pod prividom sportskog takmieenja odvija se borba parazitskih
klasa protiv emancipatorskog nasle.a eoveeanstva i eoveka kao univerzalnog
stvaralaekog biaa slobode. Sportsko takmieenje postaje obraeun s takmieenjem
koje ne podrazumeva eliminaciju i dominaciju eoveka nad eovekom, pogotovu s
takmieenjem koje podrazumeva razvoj univerzalnih stvaralaekih moai eoveka i koje
otvara moguanost za prevazilaženje postojeaeg i stvaranje novog sveta. U sportu
nema nadigravanja, vea se takmieenje svodi na borbu za opstanak i dominaciju koja
u potpunosti odgovara vladajuaem duhu kapitalizma: jaei idu dalje, slabiji otpadaju.
Smisao sporta nije razvoj igre, vea oeuvanje vladajuaeg poretka.

Interesantno je da gra.anskim teoretiearima, po kojima su gladijatorske borbe,
viteški turniri, dvoboji, samoubilaeki rituali samuraja i rat - “takmieenje”, ne pada na
pamet da klasnu borbu, borbu za emancipaciju žena, borbu za osloba.anje od
kolonijalnog jarma, pogotovu revoluciju - nazovu “takmieenjem”. Isto tako, uprkos
tome što u prvi plan istieu borbu, njima ne pada na pamet da u pojam igre ukljuee i
borbu izme.u starog i novog koja podrazumeva proširenje horizonta slobode - bez
eega nema istinske igre. U suštini, smisao takmiearskih igara nije razvoj ljudskog,
nego pražnjenje “negativne energije” da bi se spreeilo da se ona ne usmeri na
politieku borbu koja teži iskorenjivanju uzroka nesreae u društvu. Igra postaje
sterilisanje kritieko-menjalaeke svesti. Ni kod Russella takmieenje ne podrazumeva
borbu protiv vladajuaeg nepravednog i destruktivnog poretka, što znaei za slobodu i
opstanak; borbu izme.u starog i novog; izme.u dobra i zla; razvoj umetnieke
(erotske) prirode eoveka - vea se ono usmerava na borbu protiv prirode, što znaei
na sticanje tehniekih znanja radi uspostavljanja kontrole nad prirodom radi njene
eksploatacije.

Sport je autentiena ideologija liberalizma: kult pobede i rekorda bio je oblik u kome
se pojavljuje mit o kapitalizmu kao poretku u kome “Svako ima svoju šansu!” i koji
je u stanju da obezbedi stabilni progres koji neminovno donosi boljitak gra.anima u
svakom domenu njihovog života, što je izraženo u maksimi „Konkurencija ra.a
kvalitet!“. U monopolistiekom kapitalizmu, koji se zasniva na principu “Uništi
konkurenciju!” i “Velika riba proždire manju ribu!”, sport je postao anahronizam
kojim se održava privid “takmiearskog društva” i kao takav je osu.en na
degenerisanje. Umesto “liene inicijative” i “individualnog dostignuaa”, takmieenje
sportista postaje oblik u kome se odvija borba izme.u najmoanijih kapitalistiekih
grupacija za dominaciju - korišaenjem dehumanizovane nauke, medicine, tehnike...
Princip takmieenja postao je princip dominacije, a ovaj princip destrukcije. U
“potrošaekom društvu” izvorni sportski duh potpuno je izvitoperen i sport je postao
banalna cirkuska predstava u kojoj vladaju pravila show-business-a. Coubertin je, u
svojim izvornim olimpijskim spisima, ukazao kuda vodi profesionalizam i
komercijalizovanje sporta. Po njemu, “novac je najveai neprijatelj sporta” koji
pretvara sport u “vašar”, a (profesionalne) sportiste u “cirkuske gladijatore”. Sliene
stavove iznose i njegovi sledbenici iz IOC-a. Savremenim teoretiearima sporta
(olimpizma) ne pada na pamet da, kada govore o „izvornom“ olimpizmu, navedu ove
Coubertinove stavove, jer to razotkriva pravu prirodu sporta, a samim tim i pravu
prirodu njihove „teorijske“ delatnosti.

Kult rekorda


Težnja za postizanjem rekorda uslovljava specifienu (konkretnu istorijsku) prirodu
sportskog takmieenja. Pobeda nad protivnicima bezvredna je ukoliko se ne postigne
rekord. On postaje univerzalna i od eoveka otu.ena mera za odre.ivanje uspešnosti
(vrednosti), što znaei svojevrsna “viša sila” kojoj je eovek podre.en. Rekord je
tržišna vrednost sportskog rezultata, a logika koja dominira u sportu odgovara
procesu reprodukcije kapitala: apsolutizovani princip rekorda odgovara
apsolutizovanom principu profita. Sve veaa dominacija apsolutizovanog principa
ueinka u sportu dovela je do postepenog uklanjanja borilaekog individualizma,
kamena-temeljca ideologije liberalizma. Više se ne radi o borbi izme.u ljudi za
pobedu, vea o takmieenju bez takmieara u kome se eovek bori sa “fantomskim”
rekordima koji su otelotvoreni u mernim instrumentima koji simbolizuju
dehumanizovani i denaturalizovani “hod” kapitalistiekog vremena. Istorija antiekih
olimpijskih igara je sled pobednika; istorija sporta svodi se na linearno uveaavanje
brojeva kojima su pridodata imena obezlieenih “rekordera”. Apsolutizovani ueinak
(rekord) dobija mitsku dimenziju: sportska “dostignuaa” postaju mera “progresa” i
“usavršavanja” eoveeanstva i kao takvi istorijski granienici. Istovremeno,
kvantitativno sravnjivanje postaje “objektivni” kriterijum po kome se vrši raspodela
mesta na društvenoj lestvici moai, koja se pojavljuje u obliku Arnoldove elitistieke
“teorije piramide”, koju ae preuzeti Coubertin: potrebno je da se stotinu ljudi
posveti telesnoj kulturi da bi se pedesetoro bavilo sportom; potrebno je da se
pedesetoro bavi sportom da bi se dvadesetoro specijalizovalo; potrebno je da se
dvadesetoro specijalizuje da bi petoro bili sposobno za “zadivljujuaa junaštva”
(prousses étonnantes).(2) Piramida uspeha ukazuje na hijerarhijsko ustrojstvo
“prirodne selekcije” u sportu i na mehanicistieku logiku “takmieenja” koja odgovara
tržišnoj “utakmici” i “industrijskom društvu”. Kvantitativno sravnjivanje postaje oblik
u kome se ispoljava dominacija “progresa” nad eovekom i potvr.uje njegova
neprikosnovenost i veenost. Ono nije istorijski proizvod, vea je “einjenica” koja ni na
koji naein ne može da se dovede u pitanje i kao takva je sredstvo za vaspitanje
poteinjenih da prihvate nejednakost u društvu kao neminovnost. Istovremeno,
rekord nije bitan kao ljudsko dostignuae, vea kao naein dokazivanja “progresivne”
prirode vladajuaeg poretka, a time narastajuae snage “gospodarske rase”. Buduai
da nema bilo kakvih zdravstvenih ili moralnih ograda progresistiekom principu citius,
altius, fortius, jasno je da “usavršavanje” eoveka vodi njegovom (samo)uništenju.
Sport je obraeun s modernom (humanistiekom) idejom progresa koja podrazumeva
kvalitativne skokove u razvoju društva, afirmaciju eoveka kao slobodarskog biaa i
stvaranje novum-a. U njemu su moguai samo (beskrajni) kvantitativni pomaci,
napredovanje u zadatoj prostornoj i vremenskoj dimenziji, što znaei napredovanje
bez napretka.

U sportu dolazi do izraza podela na umni i telesni rad, kao i (sve ranija)
specijalizacija. Svaki sport ima specifienu tehniku treninga, što znaei da svaki sport
na specifieni naein mentalno i telesno sakati ljude i stvara od njih specijalizovane
sportiste-rekordere. Jednostrana sportska aktivnost dovodi do hipertrofije jednih, i
do atrofije drugih ekstremiteta, organa, telesnih i mentalnih funkcija. Sportista
postaje specifiena radna snaga (samo-destruktivni karakter), oru.e za rad (visokospecijalizovana mašina) i predmet obrade (telo kao sirovina) - za proizvodnju
specifienog rekorda. Što je veai jaz izme.u bioloških moguanosti eoveka i rekorda
koji se mora postiai, sportski trening sve je više naein otu.enja eoveka od sebe kao
ljudskog biaa i uništavanje njegovih individualnih sklonosti i sposobnosti. Na temelju
apsolutizovanog principa ueinka u sportu je od zdravog telesnog naprezanja došlo do
takvog napora koji uništava eoveka kao živo biae. Sportista postaje robot i kao
takav roba na tržištu sportskog show-business-a, a "sportska tehnika" tehnieki oblik
uništavanja prirodnog i kulturnog biaa eoveka. U sportu se primenjuju metodi i


sredstva koji se koriste u industrijskoj proizvodnji i u savremenoj nauci: sport je
pogon za proizvodnju rekordera (rekorda). Maksima “Rekorderi se ra.aju u
epruvetama!” ukazuje na pravu prirodu “vrhunskog sporta” koji je, kao što mu ime
govori, najviši izazov za sport u celini. Iza tehniekih izraza i nauenih formulacija krije
se industrija smrti: “vrhunski sport” postao je vrhunski oblik uništavanja eoveka.
Sport je sredstvo kojim se eovek kao biološko i humano biaa preobražava u
mehanieku stvar. Istovremeno, njime se proizvodi ekocidna svest i ekocidni odnos
eoveka prema svome telu. “Takmiearska svest” postaje oblik u kome se pojavljuju
iracionalni procesi kapitalistieke reprodukcije koji su putem “sportskog duha” uneti u
eoveka. “Agresivnu životinjsku prirodu” zamenjuje samodestruktivni fanatizam.

[Pedja_Petrovic]

Kult tela

U sportu dominira kult tela i mišiane snage koji je uoblieen u Coubertinovoj maksimi
„u mišiaavom telu borbeni duh“ (mens fervida in corpore lacertoso). Dok u antiekom
telesnom agon-u postoji spontani odnos eoveka prema telu, koji proistiee iz
doživljavanja tela kao sastavnog dela kosmosa i kao izvorišta životne energije
eoveka, u sportu dominira instrumentalni odnos eoveka prema svome telu. Sve je
podre.eno modeliranju koje se zasniva na kapitalistieki (zlo)upotrebljenoj tehnici i
nauci: kao što je u antici telesni izgled trebalo da bude u jedinstvu sa (geometrijski
ustrojenim) kosmosom, tako u savremenom svetu telesni izgled treba da bude u
jedinstvu sa socijalno- darvinistiekim i progresistiekim duhom kapitalizma. Isto tako,
u sportu kult tela nema veze sa širim religioznim kontekstom, kao što je to bilo u
antici, vea je sredstvo za stvaranje pozitivnog karaktera i pozitivne svesti, kao i
sredstvo za demonstriranje ekspanzionistieke moai kapitalizma. U sportu nema
antropomorfnih simbola koji predstavljaju vladajuau moa poretka, kao što su to
bogovi u antici. Tu ulogu preuzimaju sportisti, s tim što je njihovo telo i izgled u
potpunosti podre.eno prirodi vladajuaeg poretka. Umesto antiekog holistiekog
pristupa telu, insistira se na ekspanzivnoj mišianoj snazi i mehanizovanju tela. U
sportu eovek se uklapa u kapitalistieki kosmos putem tela i telesnog stava koji
odgovara dinamiekoj i progresistiekoj prirodi kapitalizma. “Sportski duh” je pojavni
oblik ekspanzionistiekog i progresistiekog duha vladajuaeg poretka, a “sportsko
telo” je najautentieniji kapitalistieki oblik degenerisanja tela i kao takvo je “natklasni”
i “nadrasni” model tela. Radi se o ideološkom telu koje je izraz totalitarne i ekocidne
prirode vladajuaeg poretka. Dehumanizovanom i denaturalizovanom svetu, koji se
temelji na kapitalistiekoj destrukciji, odgovara dehumanizovano i denaturalizovano
telo i destruktivni pokret.

Sport je oblast gde je tehnizovanje ambijenta, eoveka i me.uljudskih odnosa
dostiglo vrhunac. On je jedno od najvažnijih sredstava kapitalizma za uništavanje
humanistieke i za stvaranje “tehnieke civilizacije”. “Sportivizacija” sveta najradikalniji
je oblik denaturalizovanja i dekultivisanja eoveka i sredstvo za njegovo uvlaeenje u
životnu i duhovnu orbitu “tehnieke civilizacije ”. Nauka nastoji da stvori takvo biae
(mašinu), koje ae biti lišeno svih onih ljudskih osobenosti koje predstavljaju
prepreku za obaranje rekorda i proizvo.enje sve krvavijeg sportskog spektakla.
Sport se oslanja na mehanicistieku filozofiju tela i pronalazi mimetieke impulse u
industrijskom i militaristiekom pokretu. Umesto prirodnog pokreta i prirodnog tela,
dominira mehanika pokreta, telo postaje kavez tehnieke racionalnosti, a “takmiearski
karakter” otelotvorenje vladajuaeg destruktivnog duha. Treneri postaju tehnieari
tela i goniei robova koji treba da omoguae postizanje zadatih rezultata (rekorda) po
cenu uništenja eoveka. Istovremeno, sakati se duh eoveka i stvara kult tehnizovanog
tela i na taj naein kult “tehnieke civilizacije”. Radi se o takvom naeinu mišljenja koje


apsolutizuje kvantitativno merljivi ueinak koji se postiže po cenu uništenja prirodnog
biaa eoveka (princip “veaeg napora”). Sportom se stvara kapitalistieka ideološka
sfera i odgovarajuae “javno mnenje” tako što se uništava emancipatorsko nasle.e
gra.anskog društva koje pruža moguanost za osloba.anje eoveka od ekocidne
kapitalistieke tiranije.

"Disciplinovanje" tela u gra.anskoj telesnoj kulturi i sportu odgovara nastojanju da
se priroda stavi pod kontrolu vladajuaeg poretka: "kroaenje" tela odgovara
"kroaenju" prirode. Sportom se ne oplemenjuje prirodno biae eoveka, vea se
"disciplinuje" tehnokratski zasnovanim drilom u kome dominira mehanika telesnog,
pri eemu telo postaje mašina. Za razliku od srednjeg veka, gde se radi o obraeunu s
telom koje postaje obraeun s "lažnim" zemaljskim svetom, u gra.anskoj pedagogiji
radi se o potiskivanju i uništavanju svega onoga u eoveku što ne odgovara
potrebama kapitalistiekog poretka i što može da ga ugrozi, i o razvijanju svega
onoga što doprinosi oeuvanju poretka. Otuda Coubertin insistira na "utilitarnoj
pedagogiji": "dobro" je ono što je korisno za vladajuai poredak. Agresivni borilaeki
("zdravi") egoizam, nezajažljiva "potreba" za sticanjem i vladanjem (tlaeenjem) - to
su "prave" odlike "uzornog” buržuja. Coubertinov princip "veaeg napora", koji
uslovljava bespoštedni odnos eoveka prema svome telu i kome u psihološkoj sferi
odgovara princip “gramzivosti”, odgovara kolonijalno-pljaekaškom odnosu prema
prirodi. “Razvoj sporta” zasniva se na ekocidnoj logici: telesni dril uništava telo, koje
je neposredna priroda za eoveka, i na taj naein kida vezu eoveka sa prirodom i
onemoguaava život u prirodi. Tehnizovani uslovi života, što znaei na kapitalistieki
naein degenerisana priroda, postaju životna sredina eoveka kojoj on „spontano“ teži
i u kojoj može da preživi. Na primeru sporta može se jasno videti da kapitalistieki
naein proizvodnje ne preobražava prirodu u korisne stvari, vea da je degeneriše i
uništava: odnos prema telu odgovara odnosu kapitalizma prema prirodi. U sportu je
do kraja realizovana kapitalistieka eksploatacija prirode koja se zasniva na principu
postiai što veai ueinak (profit) u što kraaem vremenu. Na tome se zasniva i princip
rane selekcije kojim se sakati telo, uništava erotska priroda eoveka, um, duhovnost,
stvara sado-mazohistieki karakter - s tim što je u savremenom svetu („potrošaeko
društvo“) sportsko telo postalo sredstvo za proizvo.enje sportskog spektakla, što
znaei duhovne droge, i pokretni reklamni pano.

Sportski telesni dril podrazumeva modeliranje tela po progresistiekim
(kvantitativnim) kriterijumima koji dovode do (samo)uništenja eoveka. Najviši izazov
postaje dosezanje zadatog "modela" tela koji je projekcija rezultata (rekorda) koji se
nastoji postiai. Umesto umetnosti i prirodnosti, u sportu dominira tehnika koja
podrazumeva instrumentalizovano telo koje je svedeno na tehnieku napravu i
tehnizovanu veštinu koja je uslovljena prirodom sporta i "nivoom" koji je u njemu
postignut. Eovek je sveden na oru.e za proizvodnju rekorda, a njegovo telo na
sirovinu koju, putem telesnog drila i nauenih tretmana, treba "preobraziti" u
"sportsko telo". U sportu vladajuai model tela ne odgovara odre.enom kulturnom
obrascu, vea je neposredno otelotvorenje vladajuaih odnosa i vrednosti: sportista
je antropološki pojavni oblik vladajuaeg poretka. Poput antike, i gra.anin modernog
društva treba da se u potpunosti ukalupi u uspostavljeni (kapitalistieki) kosmos, da
bude u duhovnom, telesnom i delatnom (aktivistiekom) jedinstvu sa njim. Sportska
estetika ne proistiee iz kulture, vea se zasniva na prirodi sporta kao rata telima, na
nastojanju da se postigne rekord i na prirodi spektakla - koji je reklamno pakovanje
sportske robe. Odbaeen je holistieki pristup telu (proporcionalnost, harmonienost),
mekoaa pokreta i telesnog izraza, pulsiranje erotskog, emotivnog, duhovnog, pokret
eoveka ka eoveku, kao i antieka kalokagathia koja insistira na jedinstvu lepog i
dobrog. Mimetieki impulsi ne pronalaze se u prirodi ili kulturnoj sferi, vea u


tehniekim procesima: tehnieko "savršenstvo" predstavlja najviši izazov za sportsku
estetiku. Njemu odgovara telo svedeno na visokospecijalizovanu mašinu, mehanika
pokreta, tehnizovani (ekocidni) um, potisnuti i osakaaeni Eros, kao i osakaaeno
emotivno i duhovno biae eoveka. Unakažena tela savremenih gladijatora postaju
najviši domet “lepog”.

Telo nije oblik postojanja eoveka kao samosvojne lienosti, njegova vlastitost, vea je
instrument za postizanje politiekih i ekonomskih ciljeva. U tom kontekstu, odnos
eoveka prema svome telu posredovan je vladajuaom ideologijom. Otu.enje tela od
eoveka postaje otu.enje eoveka od samoga sebe. “Disciplinovanje tela”, maksima
mens sana in corpore sano i mens fervida in corpore lacertoso, citius-altius-fortius
predstavljaju oblike uspostavljanja institucionalizovane represije nad eovekom koja
ne podrazumeva samo destruktivno instrumentalizovanje tela, vea i uništenje
lienosti. Umesto poštovanja individualne specifienosti eoveka i njegove ljudske
kompleksnosti, na prvo mesto stavlja se dehumanizovani (destruktivni) princip
ueinka i njemu odgovarajuai model eoveka. Jednostrana represivna telesna
aktivnost stvara telesno jednostranog i duhovno osakaaenog eoveka. Za razliku od
sofista, koji pod eovekovom prirodom podrazumevaju “jedinstvo tela i duše, ali pre
svega unutrašnje nastrojenje eoveka, njegovu duhovnu prirodu”,(3) u sportu je, kao
i u hrišaanstvu, uspostavljen dualizam tela i duha. Umesto „božanskog duha”, u
sportu vlada duh kapitalizma koji je otelotvoren u mišiaavom telu sportiste koje je u
borilaekom naponu, s tim što umesto duše, karakter (sado-mazohistieki, ubilaekodestruktivni) postaje stecište i uporište vladajuaeg duha u eoveku. U sportu eovek
je sveden na depersonalizovani model “sportiste”, što znaei da je osakaaen za
elementarnu ljudskost postajuai deo “tima” kapitalistiekih gladijatora, kaskadera i
cirkuzanera. On u drugom sportisti ne vidi eoveka, vea “protivnika” koga treba
ukloniti s puta. Nanošenje telesnih povreda i ubistvo postaje legalni i legitimni oblik
“odnosa” prema “protivniku”. Isto važi i za odnos eoveka prema svome telu. Mueenje
tela i njegovo uništavanje osnovni je naein “pobede nad telom (bolom)”, eime se
stiee (sado)mazohistieki karakter i “pobednieka volja”. Eovek se svodi na telo, a
snaga, brzina, izdržljivost, ubilaeka i destruktivna moa (veština) postaju osnovni
naein njegovog samovrednovanja. Sportisti od živih postaju robotizovana biaa koja
se rukovode (samo)destruktivnim fanatizmom... Istovremeno, u sportu eovek se
podre.uje autoritarnom poretku i navikava se da “reaguje na pištaljku” - bez
razumnog rasu.ivanja. Zlatno pravilo svakog trenera je da “igraei ne razmišljaju,
vea rade ono što se od njih zahteva”. Sportski trening ne oplemenjuje eoveka, vea
sakati ljudskost. On se svodi na tehnieku dresuru koja je nabliža militaristiekom
drilu, s tim što u njemu ne vlada princip optimalnog, vea princip “veaeg
(destruktivnog) napora”.

U sportu eovek je lišen erotske prirode. Muškarac i žena nisu polna (prirodna,
afektivna, ljudska) biaa, vea su sirovina i oru.e za postizanje rekorda.
“Specifienost” ženskog tela je da je ono “slabije” od muškog tela, što znaei da
postiže “slabije” rezultate. Ukoliko je životvornost osnovni egzistencijalni princip,
onda je žena upravo kao telesno biae superiorna u odnosu prema muškarcu jer
poseduje životvorno (rodno) telo. Prihvatanjem vladajuaeg vrednosnog modela kao
osnova sopstvenog vrednovanja, žena se odriee onoga što je eini specifienim
ljudskim biaem i svodi sebe na “inferiorno biae”, na surogat, ili lošu kopiju
muškarca svedenog na robotizovanog gladijatora. Sportska pedagogija obraeunava
se s Erosom koji usmerava eoveka da razvija svoju afektivnu prirodu i bliskost s
drugim ljudima, i njegovu energiju pretvara u pokretaeku snagu “progresa”:
mišiaavo muško telo u borilaekom naponu, kao simbolieni pojavni oblik vladajuaeg
duha, najviši je erotski izazov. Ljubav razara fanatienu usresre.enost sportiste na


postizanje pobede (rekorda), a samim tim menja i njegov odnos prema telu voljene
osobe, kao i prema svome telu. Ono prestaje biti mašina i postaje erotski izazov
izvor zadovoljstva, što dovodi u pitanje trening kojim se nemilosrdno uništava
organizam, doping-tretmane kojima se sakati seksualna potencija, kao i (samo)
destruktivnu “takmiearsku motivaciju”.

[Pedja_Petrovic]

Na primeru telesnog naprezanja može se, tako.e, videti koliko je Plessnerova,
Habermasova i Rigauerova teza da je sport “udvajanje sveta rada” problematiena. U
radu dominira princip optimalnog napora, koji proistiee iz principa efikasnosti, dok u
sportu dominira princip ”veaeg napora” (Coubertin) koji se svodi na bespoštedno
uništavanje organizma - na temelju apsolutizovanog principa ueinka. Ritam i
intenzitet sportskog napora uništavaju biološki ritam rada organizma. U sportu je
ukinuta razlika izme.u zamora i premora - koji je patološko stanje organizma.
“Nabijanje kondicije” podrazumeva trpljenje i blokiranje bola koji je prirodna
odbranbena reakcija organizma na prekomerni (destruktivni) napor. Uništavaju se
aelije, mišiai, kiemeni stub, srce, zglobovi, jetra, uspostavlja se funkcionalna i
konstitucionalna disharmonija organa i tela, dolazi do hipertrofije jednih i atrofije
drugih ekstremiteta, organa i funkcija organizma…

Sport je na kapitalistieki naein proizvo.enje telesno i mentalno bolesnih ljudi.
Francuski lekar Philipe Tissié je, poeetkom XX veka, na osnovu analize rada
organizma dugoprugaša, došao do zakljueka da prekomerni telesni napor dovodi do
degenerisanja aelija, i da je sportista hronieno bolestan eovek. Sportski lekari ne
bore se za zdravog eoveka, vea za stvaranje "sportskog tela" i za njegovo
"servisiranje". Ono što je patološko stanje za “obiene ljude”, za sportiste je
“normalno stanje”. Stvoreni su izrazi kao što je "sportsko srce" kojima se hronieno
bolesnim sportistima pribavlja slika “supermena”. Naravno, tako je samo dok se
donose medalje. Lekari su saueesnici u telesnom i mentalnom uništavanju ljudi u
sportu. Tipiean primer je lekarski izveštaj o zapadno-nemaekoj sedmobojki Birgit
Dressel. “Stoprocentno zdrava” Dresselova umrla je od “toksienog raspada krvi” u
najveaim mukama. Imala je 27 godina. Niko nije odgovarao. Tako svakodnevno
završava život sportista širom sveta… Treneri masovno uništavaju decu u
pretpubertetskom i pubertetskom uzrastu. Najoeigledniji primer je gimnastika u
kojoj se devojeice degenerišu do monstruoznosti. Što se tiee povreda u sportu, samo
u ragbiju u USA godišnje teško se povredi preko 650 000 ljudi. Na hiljade sportista
svake godine završi u invalidskim kolicima. Procenjuje se da veaina ortopeda na
Zapadu živi od “saniranja” posledica povreda koje su nastale u sportu.

Doping tela samo je jedno od sredstava koja se koriste da bi organizam sportiste
postigao ueinak koji prevazilazi njegove biološke moguanosti. Anabolici i stereoidi,
“kupanje” u kiseoniku, krvni doping, doping-trudnoaa, virilizovanje, “terapija”
hormonom rasta, eritropoietin, kompjuterska “obrada” mišiaa i elektrošokovi (kao
kod “treninga” konja), genetski inžinjering - sve su to sredstva i “metodi rada” bez
kojih ne može da se zamisli “razvoj sporta”. Ono što sportska industrija smrti eini
sportistima blisko je eksperimentima na živim ljudima koji su vršeni u nacistiekim
laboratorijama smrti. Dopingu tela prethodi fanatizovanje sportiste, koje (samo
uslovno) može biti nazvano mentalni doping, eime se blokira moa rasu.ivanja i
proizvodi volja za samouništenjem. Potreba za bekstvom iz sirotinjskog geta i
anonimnosti, san o “velikim parama”, vladajuai vrednosni model, dostignuti nivo
rezultata, nametnuti šablon ponašanja u sportu koji podrazumeva proizvo.enje sve
krvavijih i destruktivnijih predstava - sve to stvara podlogu za fatalistieko
prepuštanje sportskoj “sudbini” i za razvoj samodestruktivne svesti. Maksima mens


sana in corpore sano, pogotovu Coubertinova maksima mens fervida in corpore
lacertoso jasno ukazuju na to da se u sportu ne raeuna s razvojem uma, vea s
razvojem borilaekog (ubilaeko-destruktivnog) karaktera i instrumentalizovanim
telom.

Teoretieari sporta, poput Matveeva, u povaaevanju telesne snage i brzine, i shodno
tome “rezultatima” koje postižu današnji sportisti u odnosu prema antiekim
“sportistima”, vide glavne pokazatelje “razvoja eoveeanstva”. Potpuno je
zanemarena igraeka veština, razvoj kulturnog biaa eoveka i me.uljudskih odnosa,
kao i “moralne kvalifikacije” na kojima je insistirao Coubertin govoreai o religioznom
duhu (religio athletae) koji je vladao na antiekim olimpijskim igrama. Istovremeno,
isticanje tih osobenosti kao kriterijuma na osnovu kojih se odre.uje razvoj
eoveeanstva obezvre.uje u današnjem vremenu one, koji nemaju telesne osobenosti
koje odgovaraju “najvišim dostignuaima” otelotvorenim u sportistima i njihovim
rekordima. Pored toga, antieki atletieari ostvarili su rezultate koje ne mogu da
postignu mnogi današnji ljudi. Da li to znaei da su oni degenerici?

Maurice Merleau-Ponty : telo kao “bivanje-u-svetu”

Kod Merleau-Pontyja dominira nastojanje da se telo shvati na novi naein i uspostavi
novi odnos prema telu. Merleau-Ponty: “Ono zbiljsko je evrsto tkivo, ono ne eeka na
naše sudove kako bi prisvojilo najeudnije pojave, ni kako bi odbacilo naše
najvjerojatnije imaginacije. Percepcija (opažaj) nije znanost svijeta, to nije eak ni
akt, neko hotimieno zauzimanje stava, ona je osnova na kojoj se svi akti ocrtavaju i
njihova je pretpostavka. Svijet nije objekt eiji zakon konstituiranja posjedujem u
sebi, on je prirodna sredina i polje svih mojih misli i svih mojih jasnih percepcija.
Istina ne “prebiva” samo u “unutrašnjem eovjeku”, ili radije, nema unutrašnjeg
eovjeka, eovjek je u svijetu, on se spoznaje u svijetu. Kada se vraaam sebi
polazeai od dogmatizma zdravog razuma ili od dogmatizma znanosti, ne nailazim na
žarište unutrašnje istine, vea na subjekt predan svijetu.”(4) Optereaen potrebom
da se suprodstavi dogmatizmu, Merleau-Ponty se našao na terenu gra.anske
filozofije eiji je glavni zadatak da stvori lavirinte u kojima ae se izgubiti kritiekomenjalaeki um i ideja buduanosti. Pravi problem je uništenje eoveka i njegovog tela.

Možemo se složiti sa Merleau-Pontyovom tvrdnjom da je doživljavanje sveta telom
izvorni i osnovni naein “bivanja-u-svetu” i odnosa eoveka prema svetu. Me.utim,
kod Merleau-Pontya “bivanje-u-svetu” ima objektivistieki, što znaei apstraktni
karakter. On polazi od tela kao datosti i previ.a da “bivanje-u-svetu” nije samosvojni
proces, što znaei da eovek ne doživljava svoje telo neposredno, vea posredstvom
konkretnog totalitata epohe u kojoj živi i vladajuaeg ideološkog “modela” tela, što
znaei kao konkretno ljudsko (društveno) biae. Ljudsko telo nije prirodna datost i kao
takvo pojava sui generis, vea je istorijski proizvod. Ne samo da danas postoji bitno
drugaeiji odnos prema telu u odnosu prema antiekoj i hrišaanskoj civilizaciji, vea se
radi o bitno drugaeijem telu. Svaka civilizacija stvara specifieno telo i specifieni
odnos prema telu - i na taj naein specifienog eoveka. Još su u antici shvatili da je
proizvo.enje odre.enog tela istovremeno proizvo.enje odre.enog tipa eoveka
(gospodarske rase i roba). Klasna i rasna fiziognomika imaju prvorazredni znaeaj u
gra.anskoj antropologiji i na njoj posebno insistiraju gra.anski helenisti koji
idealizuju antiku. Specifienost kapitalizma je u tome što on ne degeneriše telo tako
što ga lišava životnosti (odumiranje telesnih funkcija) putem meditativnog aktivizma
(askeza), kao što je to u hrišaanstvu, vea tako što ga, putem instrumentalizovanog
(tehnizovanog) destruktivnog produktivistiekog (profiterskog) aktivizma,


preobražava u mašinu. Sportsko telo je tipiean proizvod “tehnieke civilizacije”, što
znaei na kapitalistieki naein degenerisano telo eoveka. Istovremeno, “bivanje-usvetu” modernog eoveka znaei imati (kritieki) odnos prema postojeaem svetu,
polazeai od toga da je eovek uvek “više” od onoga našta je sveden u postojeaem
svetu. I životinja je telo, ali ona doživljava svet oko sebe na bitno drugaeiji naein
nego eovek. Eovek je slobodarsko-stvaralaeko biae koje doživljava svet
posredstvom oeoveeenih (socijalizovanih) eula, što znaei na ljudski naein kao
celovito ljudsko biae rukovodeai se vizijom sveta koji može da stvori: životinja je
ono što jeste; eovek je ono što može da bude.

[Pedja_Petrovic]

Merleau-Ponty tvrdi da je telo “naein prisvajanja svijeta”, ali je telo današnjeg
eoveka vea prisvojeno od strane kapitalizma i odgovara kapitalistiekom prisvajanju
prirode: ono ima instrumentalni i destruktivni (denaturalizujuai) karakter. Telesni
odnos prema svetu odnos je kapitalistieki degenerisanog tela (eoveka) prema
kapitalistieki degenerisanom svetu. Nereflektovani “naivni dodir sa svetom”
(Merleau-Ponty) odre.en je još pre ro.enja - i nije “naivan”. Samim aktom zaeeaa,
koji je sve eešae samo tehnieka oplodnja sve bolesnije žene putem sve bolesnijeg
semenog materijala, stvara se biae koje je dok je još u majci izloženo pogubnom
uticaju sredine. Eovek nije “baeen u svet” (Heidegger), vea se ra.a i nastaje u na
smrt bolesnom svetu i neminovno dobija osobenosti tog sveta. Eovek vea kao
degenerisano biae “ulazi” u degenerisani svet: pora.anje deteta od strane žene
samo je pojavni oblik u kome svet pora.a eoveka. Subjektivnost je bitno odre.ena
pre nego što je eovek postao svestan sebe kao lienosti, što znaei pre samosvesne
subjektivnosti. Upravo na nivou telesnosti ili nereflektovane percepcije dete
nesvesno usvaja naein života i vrednosne modele koji odre.uju njegovo buduae
ponašanje: telo je rezervoar nesvesnog. Odnos prema telu u detinjstvu bitno
uslovljava razvoj lienosti, afektivne prirode, uma, ponašanja... “Embriologija
ljudskog duha” (Piaget) uslovljena je telesnim razvojem i životnim uslovima u kojima
se on odvija. Naein ra.anja deteta, prvi kontakt sa svetom, sa majkom, svetlost,
sredina u kojoj raste, pokreti koje savladava, stvari koje dodiruje, zvukovi, mirisi,
ishrana i ritam ishrane, telesni kontakt, ambijent, oblaeenje, vazduh, pelene, voda,
pokreti oko njega, posteljina, boje, televizor, nameštaj, dizanje na noge, ogranieeni
životni prostor, igraeke, odnos roditelja, napetost, agresivnost sredine - eitavo
životno okruženje ima specifieni karakter i predodre.uje odnos eoveka prema svetu.
U odrastanju deteta nema spontanog ponašanja, koje predstavlja pulsiranje izvornog
životnog ritma prirodnog biaa eoveka, vea dominira represivni ritam života koji
“usisava” eoveka u postojeai svet tako što potiskuju i degenerišu izvornu prirodu
eoveka i stvara od njega patološku lienost. Još u najranijem detinjstvu u eoveka je
uneto “seme zla” i pitanje je društvenih okolnosti, konkretnog života i prirode lienosti
kako ae se ono razviti i ispoljiti. Tzv. “agresivnost”, koja neposredno utiee na telesni
razvoj, nije utemeljena u “životinjskoj prirodi eoveka”, vea je patološka (psihieka i
telesna) reakcija na represiju kojoj je eovek od najranijeg detinjstva izložen. Kada je
“spontana”, ona je kompenzaciono ponašanje koje ne uklanja uzroke nezadovoljstva,
vea doprinosi njihovom razvoju.

U modernom društvu odnos prema telu posredovan je kapitalistiekim kosmosom
(industrijski mimezis, princip racionalnosti i efikasnosti, destruktivni
instrumentalizam…) koji se pojavljuje u obliku od eoveka otu.ene i nad eovekom
dominirajuae tehnieke sfere koja je neposredno životno okruženje, i koja nameae
logiku življenja. Putem nje kapital vlada eovekom i prirodom. Kao što je u antici
posredstvom sfere olimpijskih bogova eovek bio rob vladajuaeg poretka, tako je u
kapitalizmu postao rob vladajuaeg poretka posredstvom nauke i tehnike.
Instrumentalizovanje tela zasniva se na kapitalistieki zasnovanoj podeli rada, što


znaei na specijalizaciji i na toj osnovi sakaaenju eoveka. Marx govori o pretvaranju
eoveka u nakazu u industrijskom procesu proizvodnje, što je na maestralan naein
prikazao Charli Chaplin u svom filmu “Moderna vremena”. Kapitalistieki oblik
otu.enog rada prera.uje telo tako što od njega stvara tehnieko (radno) oru.e, a um
svodi na operacionalizovani intelekt. Kapitalistieki degenerisano telo ima
degenerisana eula i motoriku. Dominira telesna mehanika, preciznost pokreta,
estetika mašine, de-erotizovanje, hipertrofija jednih i atrofija drugih funkcija,
obezduhovljeno telo i pokret; umesto antiekog principa metron ariston dominira
agresivno mišiaavo telo; princip optimalnog napora ukinut je principom “veaeg
napora”; dominira (samo)destruktivni karakter i pokret eija je dinamika prilago.ena
kapitalistiekom ritmu reprodukovanja i tsl. Ne radi se, dakle, o kultivisanju
(humanizovanju), vea o tehnizovanju tela (prirode). Kapitalistieki naein industrijske
proizvodnje stvorio je od eoveka robotizovanu nakazu. To se najbolje vidi u sportu u
kome važi princip “Rekorderi se ra.aju u epruvetama!” i u kome je robotizovano telo
najviši estetski izazov. Ukoliko telo nije ni prirodno ni ljudsko, onda eovek ne može
putem tela ne samo “biti-u-svetu”, vea više ne može ni biti - jer više nije eovek.

Telesnost kao “perceptivnost s vlastitom prostornošau i vremenošau” (Merleau-
Ponty) je privid: kapitalizam prisvaja eoveka kapitalistieki prisvojenim
(degenerisanim prirodnim) prostorom, što znaei tako što ga uništava kao prirodno i
ljudsko biae. “Vlastitost” tela nije jastvo eoveka, vea vladajuaeg poretka - buduai
da se radi o otu.enom eoveku, a to znaei od eoveka otu.enom i na kapitalistieki
naein instrumentalizovanom (degenerisanom) telu. Instrumentalni odnos prema
prirodi, koja je svedena na objekt eksploatacije i destrukcije, uslovljava i odnos
prema telu koje je za eoveka neposredna priroda. Postojeai svet je neprirodni i
neljudski svet i eovek opstaje u njemu preko surogata tela. Ljudi žive u gradovima
koji su kapitalistieka geta u kojima je kapitalistieko degenerisanje prirode, života i
eoveka dostiglo vrhunac: eovek je “obasjan” veštaekom svetlošau, udiše zaga.eni
vazduh, pije zaga.enu vodu, jede zatrovnu hranu, živi takvim naeinom života koji
razara vezu eoveka sa prirodom i njegovo prirodno biae… Što se tiee vremena,
kapitalizam instrumentalizuje eoveka tako što mu nameae ritam života koji
odgovara brzini kapitalistieke reprodukcije i koji ima tehnieki i destruktivni karakter.
To je totalizujuae vreme koje pre svega uslovljava ritam i naein kretanja tela, i koje
predstavlja obraeun s biološkim ritmom rada organizma.

Buduai da je eovek putem svog tela “neposredno u svetu”, najpogubniji i neizbežni
oblik dejstva kapitalizma kao poretka destrukcije na eoveka je preko tela: kriza sveta
istovremeno je kriza tela. Otuda je osnovni oblik otu.enja eoveka od sebe - otu.enje
od svog tela. Eovek doživljava sebe kao drugost u odnosu prema postojeaem svetu
putem muke koja proistiee ne samo iz njegovih nezadovoljenih primarnih potreba,
vea i zbog njihovog sakaaenja. On beži iz sveta tako što beži iz svog tela, ili tako
što beži u svoje telo (narcizam). Veaina gra.ana Zapada doživljava svakodnevnu
frustraciju zbog odbacivanja sopstvenog tela kao bezvrednog, zato što ne odgovara
vladajuaem (potrošaeko-reklamnom) modelu tela koji je osnov društvenog
vrednovanja. Eovek doživljava sopstveno telo kao kaznu, kao nešto tu.e i pokušava
da ga maskira (“moda”), ili preobrazi nasilnim telesnim vežbama, “tretmanima”,
operacijama... Kapitalistieki degenerisani eovek ima instrumentalni odnos prema
svome telu koji se zasniva na profiterskom principu. Telesni izgled i zdravlje nisu cilj,
vea sredstvo za ostvarivanje društvenog prestiža i egzistencije. Nastoji se doseai
model tela koji odgovara vladajuaem vrednosnom modelu koji diktiraju vladajuai
modni koncerni. Sve eešaa promena modnih modela navodi ljude na sve ueestalije
intervencije, što znaei na sve bespoštedniji odnos prema telu. Stvorena je industrija
koja proizvodi modele izgleda. Image postaje roba poput odevnih predmeta.


Industrija zabave nudi sve raznovrsnije oblike telesnog degenerisanja. Plastiene
operacije, body-building i fitness-centri, dijete itd - služe da prilagode eoveka
dominirajuaem modelu “lepog” - koji se zasniva na standardima reklamne industrije,
kao što je model “Barbike” koji je “najlepši” oblik obezvre.ivanja eoveka. Što se tiee
“Rokija”, “Ramboa”, “terminatora” i drugih holivudskih nakaza, oni su slika
savremenog kapitalistiekog “nateoveka” kome je “obrisana” kulturna svest i koji se u
“svom” ponašanju rukovodi destruktivnim idiotizmom.

[Pedja_Petrovic]

Priroda “spontanog” pokreta uslovljena je ambijentom, uslovima i naeinom života.
“Spontani” pokret u gradu ima bitno drugaeiju prirodu od spontanog pokreta u
prirodi. Karakter pokreta uslovljava prirodu tela (senzo-motorike), razvoj intelekta,
me.uljudske odnose... Tehnizovani pokreti, koji proistieu iz tehniekog sveta i koji
imaju destruktivno-konzumerski karakter, predstavljaju dominirajuai oblik represije
nad eovekom. Istovremeno, telesni pokret ima simbolieni znaeaj: pijenje “koka-kole”
nije samo zadovoljavanje že.i i telesni akt, vea i simbolieni odnos eoveka prema
postojeaem svetu, prema buduanosti, prema sebi i drugim ljudima. Isto tako,
telesno prisustvo u “McDonald's” restoranima i konzumiranje surogat-hrane u njima
predstavlja simbolieni oblik bivanja-u-svetu i proizvo.enje vladajuaeg poretka, kao
što je to i bokserski udarac, tehnizovane telesne vežbe, odlazak na stadion...
“Traženja odgovora” u deeijoj “spontanosti” i u kulturama u kojima nije došlo do
emancipovanja eoveka kao individue, a posredstvom sredstava i oblika koji su
proizvod kapitalistieke civilizacije, je stranputica u borbi eoveka za emancipaciju. Ne
može se “loša” racionalnost zameniti mistikom, što znaei vraaanjem na primitivne
oblike svesti. Gra.anskoj teoriji nije više osnovni cilj da afirmiše kapitalistieku
civilizaciju, vea da uništi ideju buduanosti i sam um. “Osluškivanje iracionalnog”
postaje odbacivanje kulturnog nasle.a i bekstvo iz života. Glasovi iracionalnog su
vapaj potisnutih i degenerisanih ljudskih potreba, potisnute lienosti. “Slušati telo”,
koje je najneposredniji proizvod postojeaeg sveta, znaei podrediti se vladajuaem
poretku.

Za razliku od ranijih vladajuaih klasa, buržoazija nastoji da ukljuei ne samo u svoju
duhovnu, vea i životnu sferu i radne slojeve. Kapitalistieki naein života (“potrošaeko
društvo”) postaje totalizujuai princip života koji nikoga ne štedi i od koga se ne
može pobeai. Komercijalizovanje života najgori je oblik totalitarizma koji je stvoren
u istoriji jer ono u potpunosti podre.uje prirodu, društvo i eoveka destruktivnom
mehanizmu kapitalistieke reprodukcije. Njegova suština uoblieena je u monstruoznoj
maksimi “Pare ne smrde!” -u kojoj je izražena bit ekocidnog kapitalistiekog
terorizma. Po diktatu apsolutizovanog principa profita dolazi do totalizovanja sveta
“tehniekom civilizacijom” - kojom se uništava moguanost za stvaranje humanistieke
civilizacije - kao i prirode, tela i telesnog pokreta, što neposredno uslovljava „razvoj“
eula i mentalnih sposobnosti eoveka. Dominirajuai oblik telesnog aktivizma postaje
konzumerski aktivizam. Komercijalizovanje tela “najviši” je oblik kapitalistiekog
degenerisanja tela (eoveka). Telo eoveka nije samo deo kapitalistieki degenerisanog
sveta, vea postaje sredstvo za uništavanje prirodnog i ljudskog i kao takvo
neprijatelj eoveka. Neposredni proizvod “potrošaekog društva” je eovek-potrošae
kome odgovara potrošaeko telo u kome treba da nestanu surogati “potrošaeke
civilizacije” i sredstvo za uništavanje sveta. Kapitalizam uništava telo tako što ga
pretvara u destruktivni mehanizam - izazivajuai hipertrofiju onih telesnih funkcija
koje pružaju moguanost za razvoj potrošaekog društva, i atrofiju onih funkcija
organizma koje nemaju profitabilan karakter. Dominira ritam kapitalistieke
reprodukcije koji uništava biološki ritam života - bez eega nema zdravog eoveka.
Eovek se ne rukovodi samo konzumerskim aktivizmom kao vrednosnim izazovom,
vea njegovo telo ne može da opstane bez sve veaeg broja preparata i pomagala,


kao i veštaekih životnih uslova. Kapitalistieko totalizovanje sveta podrazumeva
kapitalistieko totalizovanje tela, što znaei njegovo izoblieavanje i stvaranje hronieno
bolesnog eoveka koji može da preživi jedino ukoliko konzumira sve veae kolieine
medikamenata i medicinskih intervencija. Opstanak eoveka sve je više posredovan
veštaekim sredstvima koja od eoveka stvaraju invalida. Telo je izgubilo prirodne
potrebe: ono ne može više da prera.uje prirodnu hranu, živi na medikamentima i
posredstvom medikamenata. Eitav život eoveka je pod “tretmanima” koji, u
krajnjem, treba da omoguae da opstane u funkcionalnom skladu sa vladajuaim
poretkom. Materijalno bogatstvo ne omoguaava zdrav život, vea dovodi do
specifienog mentalnog i telesnog degenerisanja plutokratije. Na osnovu odnosa
prema telu može se videti da razvoj “potrošaekog standrada” podrazumeva
uništavanje životnog standarda. Rad, naein života, kretanje, ritam života, ishrane,
spavanje, prostor koji je savremeni geto (gradovi), vazduh, voda, hrana, duvan,
droga, piae, naein života koji uništava prirodno biae eoveka, noani život, ritam i
naein ishrane - gotovo svi oblici života postaju naein degenerisanja eoveka.
Holesterol, celulit, šeaerna bolest, rak, sreana obolenja, neurastenija, depresivnost,
SIDA itd. - nisu “bolesti savremenog sveta”, vea kapitalistieki oblik telesnog i
mentalnog degenerisanja eoveka. Radi se o kapitalistiekoj mutaciji eoveka koja se
izvodi tako što se eovek lišava prirodne i ljudske životvornosti i degeneriše u
plastieno i tehnieko “biae”. Istovremeno, sve veai broj bolesti kojima je eovek
izložen nisu prirodno uslovljene i nemaju prirodni karakter, vea su proizvod
laboratorija i imaju genocidni i profitabilni karakter. Radi se o kapitalistiekoj
proizvodnji bolesti koje se “leee” tako, da se od eoveka stvara profitabilni pacijent,
što znaei hronieni bolesnik. “Telesne potrebe” današnjeg eoveka odre.uje
propagandna mašinerija i njegov društveni položaj. Eovek koji neprestano proždire
sve veae kolieine sve nekvalitetnije hrane predstavlja najvažniji strateški cilj
industrije hrane. Ona stvara sve bolesnijeg eoveka koga, po prirodi stvari,
“preuzima” medicina i farmaceutska industrija. Konzumiranje sve veae kolieine
hrane nije telesna potreba, vea je kompenzacija za prikraaenu ljudskost. Isto je s
pušenjem, drogiranjem, alkoholizmom, konzumerskim telesnim aktivizmom poput
aerobic-a, body-building-a i sl. Kapitalizam od posledica uništavanja prirode i eoveka
stvara izvore profita i razvija sve stravienije mehanizme destrukcije. Ljudsko telo
postaje univerzalna destruktivna mašina i univerzalna kanta za otpad u kojoj treba
da nestanu sve otrovniji surogati kapitalistieke civilizacije. Istovremeno,
egzistencijalna strepnja, ponižavanja koja eovek svakodnevno doživljava,
usamljenost, bezna.e koje stvara destruktivno kapitalistieko ništavilo - mentalno
izoblieava eoveka, što neposredno uslovljava degenerisanje tela.

Suština pojave može se na pravi naein shvatiti samo ukoliko se shvati tendencija
njenog razvoja, a to znaei tendencija razvoja sveta u kome ona nastaje i razvija se.
Šta je telo može se shvatiti samo u kontekstu vladajuae tendencije razvoja
kapitalizma. U metodološkoj ravni fenomenologija pruža moguanost da se, u vidu
“intencionalnosti” i “fenomenologije geneze”, pojave shvate u kontekstu njihove
promene (postajanja). Nije “einjenienost sveta” (Merleau-Ponty) ono što po sebi
“tvori Weltlichkeit der Welt” (svetovnost sveta), vea je to vladajuaa (destruktivna)
tendencija njegovog razvoja. Ona neposredno utiee na telesni i mentalni razvoj
eoveka i uslovljava njegov odnos prema svetu.

Kult postojeaeg sveta

Sport je kult kapitalizma. Coubertin u svojim olimpijskim spisima piše o olimpizmu
kao “kultu postojeaeg sveta” koji se pojavljuje pod ideološkim velom “kulta


humanosti”. Nije humanizam, vea su socijalni darvinizam i pozitivizam teorijsko
polazište za utemeljenje sporta kao kulta postojeaeg sveta. Sport je reakcija
buržoazije na ideje-vodilje Francuske gra.anske revolucije, na emancipatorsko
nasle.e gra.anskog društva i na ideju buduanosti koja postaje orijentir politiekog
pokreta koja teži prevazilaženju kapitalizma. On je oblik u kome je buržoazija, koja
je na vlast došla na valu gra.anskih revolucija, izvršila duhovnu kontrarevoluciju.
Umesto “slobode, jednakosti, bratstva”, princip “progresa”, koji se svodi na “razvoj” i
“usavršavanje” kapitalizma, postaje vrhovno politieko naeelo; umesto borbe za
realizovanje osnovnih ljudskih i gra.anskih prava, nameae se sukob izme.u nacija i
rasa i kolonijalna ekspanzija; umesto poštovanja kulturnog nasle.a, sportom se
nastoji uništiti duhovno nasle.e naroda i na taj naein njihovo slobodarsko
dostojanstvo... Sport postaje najvažnija “mondijalistieka” ideologija, a stadion
najvažnije kultno mesto savremenog sveta.

Za razliku od religioznih kultova koji se zasnivaju na transcendentalnim vrednostima,
sport je pozitivistieki kult koji se svodi na obogotvorenje postojeaeg sveta.
Simbolika koja dominira na stadionima izražava vladajuai duh postojeaeg sveta i
predstavlja sredstvo za integraciju ljudi u vladajuai poredak. Ne rat, vea život koji
se zasniva na socijalnom darvinizmu i progresizmu predstavlja izvorište sporta.
Umesto tradicionalnih religija, olimpizam postaje najviša (pozitivna) religija koja
odgovara duhu savremenog sveta: duh olimpizma je duh kapitalizma. Za razliku od
tradicionalnih religija, sport nije pokušaj davanja smisla životu, vea je šok-terapija
kojom treba ublažiti sve veau ljudsku patnju koju izaziva svakodnevni besmisleni i
sve krvaviji život. On je obraeun s kritieko-vizionarskim umom, idejom buduanosti i
s eovekom kao živim (biološkim) biaem. “Stvaranje buduanosti” u sportu zasniva
se na pozitivistiekoj maksimi “znati da bi se predvidelo, predvideti da bi se delovalo”
(savoir pour prevoir, prevoir pour agir). Moguaa je borba izme.u ljudi, po pravilima
koja su otelotvorenje vladajuaeg duha, ali ne i za promenu uspostavljenog poretka.
U njemu nema borbe izme.u dobra i zla, što znaei da je iz sporta izbaeen osnovni
humanistieki princip bez koga nema civilizacije. Sport je najautentienija anticipacija
kapitalistieke “buduanosti”.

Sport predstavlja erotizovani kult postojeaeg sveta. Deerotizovanje eoveka i odnosa
izme.u ljudi (polova) praaeno je erotizovanjem odnosa prema sportu i sportistima
kao simbolienom otelotvorenju vladajuaeg duha. Olimpijski spektakl, svojom
agresivnom koreografijom, predstavlja svojevrsnu ljubavnu predigru u kojoj se
nadražuju eula i eovek drži u stanju erotske napetosti. Moderne olimpijske igre
postaju vrhunski ritual podavanja eoveka vladajuaem duhu, poput antiekih
olimpijskih igara na kojima se eovek podavao olimpijskim bogovima, s tim što je na
njima prisutno deerotizovanje antieke telesne kulture putem progresizma koji
podrazumeva kvantifikovanje i industrijski mimezis. Buduai da je najvažniji zadatak
sportske pedagogije potpuno uklapanje eoveka u postojeai svet, i u njoj dominira
zahtev za harmonijom koja je “sestra poretka” (Coubertin). Istovremeno, ritam
dobija izuzetan znaeaj buduai da “progres” ima dinamieki karakter. On simbolizuje
otkucavanje životnog bila kapitalizma i veeno obnavljanje njegove životne snage
koja se pojavljuje kao sudbinska moa.

[Pedja_Petrovic]

Sport je postao najvažnije politieko oru.e klasne dominacije kojim buržoazija
uništava klasnu svest radništva, kritieki um, slobodarsko dostojanstvo, depolitizuje
potlaeene, postiže “nacionalnu integraciju”... Za razliku od ranijih igara, u kojima se
izražava duh vladajuaeg poretka, koje su imale klasnu ekskluzivnost, sport je
“natklasna” igra koja je izraz progresistiekog kapitalistiekog univerzalizma kojom


buržoazija uvlaei u svoju duhovnu orbitu kako radnike, tako i žene i pripadnike “nižih
rasa”. Njime se “prevazilazi” klasni antagonizam (“sport nema veze sa politikom”),
postiže “klasno pomirenje” i na taj naein “društveni mir”. Za vladajuau klasu sport
je “ideološka policijska toljaga” (Hoch) koja uništava kritieki um i menjalaeku
energiju radnika. On je ventil kojim se izbacuje nezadovoljstvo potlaeenih i spreeava
da stvore organizovani politieki pokret koji može da ugrozi vladajuai poredak. Klasni
sukob iz politiekog (društvenog) prostora prenosi se na stadione, s tim što se u
sportu vodi rat koji je otelotvorenje kapitalistiekog naeina života. Kad eovek prazni
svoje nezadovoljstvo na stadionu, on to eini na naein koji ne dovodi u pitanje
postojeai poredak, vea ga reprodukuje. Sport je kapitalistieka ideologija koja
“niveliše” klasne razlike na temelju vladajuaih principa kapitalizma. Pobediti! - to je
egzistencijalni imperativ kako za one koji su na dnu, tako i za one koji sede u
“plavim ložama”. Kapitalizam nikoga ne ostavlja na miru. Egzistencijalna neizvesnost
je Damoklov mae koji visi nad glavom svakoga. Bekstvo sa dna i borba da se ne
do.e na dno - to je ono što "zbližava" siromašne i bogate. "Uživanje" u bogatstvu je
iživljavanje straha od siromaštva. Sport uvek iznova proizvodi svest o neminovnosti
sveta koji se zasniva na socijalno-darvinistiekom principu “Jaei pobe.uju, slabiji
bivaju eliminisani!” (Coubertin). Putem sporta nameae se sukob izme.u ljudi
(nacija, rasa i polova) kojim se proizvodi postojeai svet nepravde. Sport služi da se
potlaeenima podmeste “protivnici” u vidu “protivniekog tima” i “protivniekih
navijaea” da bi na njima iskalili nezadovoljstvo zbog ponižavajuaeg društvenog
položaja u kome se nalaze. On je upijae za sve veae nezadovoljstvo potlaeenih
radnih slojeva i njihove dece - kojima je uništena buduanost. Kapitalizam proizvodi
nesreanog i osakaaenog eoveka, i istovremeno stvara sve krvavije kompenzacione
mehanizme i potrebu za njima - koja se pripisuje “zloj” ljudskoj prirodi. U sportu se
na oeigledan naein pokazuje istina da je politika veština usmeravanja nezadovoljstva
potlaeenih na ostvarivanje neljudskih ciljeva. Zato je u sportu sve dozvoljeno:
ubistvo, teške telesne povrede, najgore pogrde... “Pobeda” na sportskom polju
predstavlja poraz ljudskog.

Sportski spektakli postali su glavna i najjeftinija duhovna hrana za obespravljene.
Uterivanje potlaeenih u stadione i hale postao je prvorazredni politieki zadatak
vladajuaih režima. Otuda se sve eini da se obezbedi njihovo redovno odvijanje. Oni
koji donose zakone u kojima su propisane višegodišnje zatvorske kazne za decu koja
utree u teren za vreme trajanja utakmice, glavni su propagatori sporta koji je
institucionalizovano nasilje koje dobija spektakularnu dimenziju; oni koji "ukidaju"
smrtnu kaznu kao "necivilizovanu meru" glavni su organizatori sve krvavijih
sportskih predstava u kojima je legalizovano ubistvo s predumišljajem i iz nehata,
kao i nanošenje teških telesnih povreda; europsko zakonodavstvo ni na koji naein ne
nastoji da spreei monstruoznu zloupotrebu dece sve nižeg uzrasta i njihovo
pretvaranje u sportsko roblje; nema ogranieenja vremena odvijanja i intenziteta
treninga; legalizovana je prodaja igraea od strane klubova; institucionalizovana je
segregacija po polu; upotreba dopinga dignuta je na nivo državne politike - iza koje
se kriju interesi multinacionalnih koncerna i vladajuaih politiekih klanova; iz škola je
izbaeena „telesna kultura“ i uvedeno “sportsko vaspitanje” u kome umesto kulturne
svesti i tolerancije dominira telesna snaga i duh bespoštednog rivaliteta;
obespravljeni mladi ljudi dobijaju status “huligana” i na taj naein društvenih
otpadnika; umesto pedagoških mera za spreeavanje nasilniekog ponašanja mladih i
stvaranja uslova za promenu njihovog sve težeg društvenog položaja, insistira se na
sve brutalnijoj policijskoj represiji... Sve ono što je izraz egzistencijalnog duha
kapitalizma - ubistvo, telesne povrede, destrukcija ljudskog - dobija na sportskim
terenima spektakularnu dimenziju. Princip “Pobeda po svaku cenu!”, koja odgovara
principu “Profit po svaku cenu!” - postaje vrhovno i neprikosnoveno naeelo sporta.


Sport zvanieno “nema veze sa politikom”, u stvari je univerzalno politieko sredstvo
vladara sveta za oeuvanje kapitalizma. “Sportivizacija” je postala najvažniji ideološki
oblik kapitalistiekog totalizovanja sveta, a stadion najvažnije kultno mesto
savremenog sveta - gde se vladajuaem duhu prinose na žrtvu menjalaeka energija i
kritieko-menjalaeki um. Sport, kao glavna „mondijalistieka” religija, postaje sredstvo
za uništavanje tradicionalnih religija, kulturnog nasle.a naroda i politiekih ideja i
pokreta koji se suprodstavljaju „novom svetskom poretku”, što znaei destruktivnom
(ekocidnom) kapitalistiekom totalitarizmu. Coubertin ne krije da je glavni zadatak
IOC-a da putem sporta stvori globalno pozitivno jednoumlje. Uspostavljanje totalne i
neprikosnovene dominacije jednog (kapitalistiekog) pogleda na svet - postao je
vladajuai politieki princip. U svetu se svakodnevno održavaju na desetine hiljada
sportskih manifestacija; izveštaji sa sportskih terena spadaju u udarne vesti i
pokrivaju najveai deo prostora u javnim medijima; “sportski” TV kanali 24 sata
emituju sportski program; sport postaje glavni reklamni pano u sve bespoštednijem
ekonomskom ratu i najvažnija politieka tribina; sportski paganizam postaje sredstvo
hrišaanskih crkava (i drugih vodeaih verskih zajednica) za dodvoravanje “masama”;
vladajuai “estetski model” postaje sportsko telo; svakodnevni jezik preuzima
sportsku terminologiju, pogotovu politieki jezik i jezik biznisa; politieari i kapitalisti
na prvo mesto stavljaju svoje sportske biografije, slikaju se dok se bave sportom i sa
sportistima, nastoje da imaju “sportski izgled” kojim demonstriraju “pobednieki
duh”; sport postaje glavno sredstvo za “pranje para”, što znaei prvorazredni
mafijaški biznis; treneri dobijaju status vrhunskih menadžera kapitalizma, sportisti
postaju njegovi pokretni kipovi, a stadioni, sportske hale i sportske kladionice
postaju hramovi kapitalizma.

Uloga novinara je da sve surovijoj sportskoj stvarnosti daju „spektakularnu“
dimenziju. Više ne postoji kritieka distanca s aspekta morala, društvenog interesa ili
bilo kojih normi koje prevazilaze sport. Sportski izveštaei glorifikuju nasilje i
destrukciju, na perfidan naein podstieu sukobe izme.u potlaeenih, koji se pojavljuju
u obliku navijaekih grupa, izme.u nacija, polova i rasa. Oni nastoje da uspostave
neposrednu vezu izme.u sportskih predstava i podsvesti: sportski spektakl treba da
“izvuee” nezadovoljstvo iz potlaeenih i usmeri ga ka “protivniku”. Sportski izveštaji
imaju sve primitivniji karakter: oni odgovaraju sportu kojim se uništava moa
rasu.ivanja i stvara masovni idiotizam. Sve agresivniji senzacionalizam predstavlja
reklamni oblik pojavljivanja sve besmislenijih tekstova kojima se marginalnim
pojavama daje „sudbinska“ dimenzija, da bi pitanja od kojih zavisi sudbina
eoveeanstva dobila marginalnu dimenziju. Pišuai o prirodi savremenog kapitalizma
Marcuse zakljueuje: “Izostajanje djelovanja televizije i srodnih sredstava tako bi
moglo poeeti ostvarivati nešto što nisu postigle unutarnje proturjeenosti kapitalizmadezintegraciju sistema. Kreiranje represivnih potreba je vea odavno postalo dio
društveno nauenog rada - nužnog u tom smislu da se bez njega ne bi mogao održati
postojeai naein proizvodnje. Ne radi se ni o problemima psihologije ni estetike,
veao materijalnoj bazi dominacije.”(5) Kapitalizam stvara ne samo represivne,
vea(samo)destruktivne potrebe. Samoubilaeki “podvizi” postaju najviši “ispit
hrabrosti” i kao takvi su oblik odvalaeenja ljudi sa polja (politieke) borbe za
ostvarivanje njihovih ljudskih prava i za opstanak sveta. Isto je sa boksom i drugim
krvavim spektaklima. Umesto na ukidanje sveta nesreae, nezadovoljstvo ljudi
usmerava se na krvavi obraeun s drugim ljudima. Sport je najvažnije sredstvo
kapitalizma za degenerisanje eoveka. Njime se ne uništava samo telo, veapre svega
kritieko-menjalaeka (vizionarska) svest i proizvodi (samodestruktivni) fanatizam.
Putem sporta eovek se drži u van-istorijskom prostoru gde su konzervirane
vladajuae vrednosti - što je suština stava da je sport pojava sui generis i da “nema
veze sa politikom“. Umesto da se menja vladajuai poredak koji stvara sve veae zlo,


poredak menja eoveka tako što uništava u njemu sve ono što ga eini eovekom i što
može da postane osnov za razvoj kritiekog uma i menjalaeke prakse. Odbaeeno je
emancipatorsko nasle.e gra.anskog društva i uspostavlja se “novi” fašizam koji je
otelotvorenje ekocidnog duha savremenog kapitalizma. Postajanjem poretkom
destrukcije u eistom smislu (“potrošaeko društvo”) kapitalizam je zbacio sa sebe
“humanistieku” i “progresivnu” masku. Sportom se više ne nastoji oeuvati vera u
“neprolazne vrednosti kapitalizma”, vease nastoji uništiti kritieko-menjalaeki um, a
to pre svega znaei vera da je moguae stvoriti slobodni i pravedni svet. Manipulacija
se iz ideološke seli u psihološku sferu: stadion postaje psihoterapeutska ustanova.
Umesto kulta pobede i rekorda, dominira kult spektakla koji postaje glavna duhovna
droga kojom vladajuaa oligarhija drži “mase” pod kontrolom; umesto “takmieara” i
“rekordera”, sportisti postaju cirkuzaneri, gladijatori i kaskaderi.

Kao što prava slika rata nisu vojne parade, veapobijeni i osakaaeni ljudi, oeajne
majke, spaljene kuae i polja, izgladnela deca koja umiru u blatu - tako prava slika
sporta nisu nasmejana lica sportista na ceremoniji otvaranja olimpijskih igara,
veanjihova degenerisana tela, osakaaeno zdravlje, uništena mladost, život bez
buduanosti... Obezvre.eni, zloupotrebljeni, poraženi, uništeni eovek prava je slika
kako rata, tako i sporta.

x x x

(1) Bertrand Rasel,? obrazovanju i vaspitanju,91.?.Klub NT,Beograd,1996.
(2) U:“Historia”,Numero 595,53.c.
(3) Jeger Verner,Paideia,159.c. Književna zajednica Novog Sada,1991.
(4) Maurice Merleau-Ponty,Fenomenologija percepcije,9.?.V.Masleša,Sarajevo,1990.
(5) Herbert Marcuse,Eovjek jedne dimenzije,227.?.V. Masleša,Sarajevo,1968.


[Polomac]

Ja iskreno kada je bio gost nekoliko puta na SOS-U,NISAM MOGAO DA GLEDAM TE EMISIJE..Strasno,apelovati tako glasno da je sport nesto katastrofalno,nee,tako nesto se ne moze nikako globalizovati..ne deco nemojte se baviti sportom idite na ulicu ulicarite,alkoholisite i ostale stvari koje su JAKO DOBRE,ma necu da se upustam u ovo,  :x  :x  :x ......

[Pedja_Petrovic]

HAHAHAHHAHAHA

PA DOBRO..U PRAVU SI PO TOM PITANJU..

COVEK JE MALO PRETERIVAO.

ALI VIDI..NIJE ON REKAO DA DECA IDU NA CESTU....VEC DA UCE SKOLE I DA SE EDUKUJU....JER JE SPORT POSATO TO STO JESTE..

PAZI..NEMOJ DA MISLIS DA SE JA SLASEM SA SVIM TIM

ALI DA JE TACNO STO ON KAZE ZA SPORT..BUDI SIGRUAN U TO STARI

[Polomac]

Ma da sve to stoji,samo u toj emisiji koju sam tada poceo gledati on se toliko iznervirao i sve to globalizovao,u strasno je to zvucalo..Naravno da ima istine u tom txtu koji si postavio ali nije sve tako crno kao sto Duci kaze..

[Pirat]

Ja iskreno kada je bio gost nekoliko puta na SOS-U,NISAM MOGAO DA GLEDAM TE EMISIJE..Strasno,apelovati tako glasno da je sport nesto katastrofalno,nee,tako nesto se ne moze nikako globalizovati..ne deco nemojte se baviti sportom idite na ulicu ulicarite,alkoholisite i ostale stvari koje su JAKO DOBRE,ma necu da se upustam u ovo,  :x  :x  :x ......

ne kaze on to...(barem ne u ovom tekstu-sta je pricao na SOS-u?) ...on govori o profesionalnom sportu... i gde je sve to krenulo  u kom pravcu..... i potpuno je upravu... naveo je dosta istinitih cinjenica... jer realno gledajuci jedan sportista, hteo to ili ne, da bi se uklopio u ceo taj sistem i parirao u danasnje vreme u takmicarskom sportu - izlaze svoje zdravlje raznim opasnostima...-sto preko krvnickih treninga, raznih supstanci, dopinga....- vrhunac po meni u svemu tome sto sam cuo-sto je i naveo Duci je doping krvi - pred utakmicu se prima ne znam sada tacno koliko jedinica krvi , i to daje najvisse snage za utakmicu....mislim to mi je  bass bolesno pa, jbt pa  bolesnici primaju krv i oni sto lezze u bolnickim posteljama...zar sport nije nesto sto bi trebalo da promovisse zdrav nacin zivota, zdravo telo....to je ono sto je Duci naglasio - princip kapitalizma- mnogima je zanimljivije gledati ljude kako se lome, trce,krljaju po fudbalskim , ragbi, terenima....bodibildere koji lice na monstrume- bez simetrije...itd ...sve da bi se tu vrteo sto veci novac, zarada na sportistima koji se stvarno tretiraju kao masine...
to je profi sport...ali to ne znaci da se sada ne treba baviti sportom i da treba izaci na ulicu i drogirati se ili sta vec....
P.S. Pedja svaka cast za tekst...

[H2SO4]

ja ducija mogu slusat/citat po cijele dane.
trebalo bi ga na neki program postavit 24/7.

[Pedja_Petrovic]

PIRAT JE U PRAVU....

JA SAM NEKO KO SE BAVI SA OVIM SPORTOM MOGU SLOBODNO DA KAZEM PROFI..JER OD OVOGA ZIVIM ITD..ITD..ITD..A DA BI SE BAVIO PROFI SA NECIM NE TREBA TI PRO CARD ....NEGO NESTO DRUGO...

I OVO JE ONO O CEMU DUCI I GOVRI..I U PRAVU JE..U OVOME SPROTU..SVI VISE ZARADJUJU RECIMO OD NAS KOJI SE  BAVIMO SA TIM.

POLOMAC..RAZMISLI MALO...DALI SMO BRANISLAVA I JA ZASLUZILI DA NAM SE KRIVO IME PROCITA OVE GODINE NA DRZAVNOM??

[Polomac]

Opet kazem nevezano za ovaj text razumem vas u potpunosti i kazem ok,svi se u tome slazemo,ali ono sto sam rekao bilo je vezano za onu emisiju gde je Duci rekao i sto treba i sto ne....Ali ono sto nije trebalo bilo je uzasno cuti..A to za tebe I Branku Pedjo to je za ono sta reci ,no coment.

[H2SO4]

http://www.zshare.net/audio/4837820b311069/
Ducijevo gostovanje na radio fokusu