POUKE O. TADEJA
Bog nas dosao je medju nas da opet dovede u prvobitno stanje one koje je stvorio. On je sve ucinio da Ga covek moze razumeti. On je mogao da spase covecanski rod i drugim nacinom, ali covek kad je pao, sam je poremetio sav unutrasnji umni aparat i onesposobio se za dobro. Potpao je u vlast duhova zlobe, dragovoljno im se predao u zarobljenistvo.
Zlo koje postoji Bog nije stvorio. Zlo je od umnih, misaonih duhova koji su otpali od ljubavi bozanske, koji su se okrenuli prema svojoj licnosti i ostali nepokorni; poceli su umovati svoje umovanje, ali ma koliko se svaka umna sila koja nije sjedinjena sa izvorom zivota trudila da nesto dobro ucini i govori, sve sto ona radi posoljeno je smradom paklenim, jer je jedino Bog izvor mira i radosti, ljubavi i pravde i dobrote.
Sva stvorena bica su ogranicena, a ono sto je ograniceno nije savrseno; nego im je dato da se usavrsavaju. Medjutim, pala su; prvo nisu sacuvali svoje dostojanstvo andjeli, pa posle na zavisti tih duhova koji su pali i nasi praroditelji Adam i Eva su pali. I evo, i u nama se isto ukotvila ta osobina - paklena zavist.
Zavist ne preza od nicega, i Bogu u lice govori protivno stalno, svuda i na svakom mestu.
Bog je sav ljubav, a zavist ne trpi da se dobro nekome bliznjem ucini.
Jedan od bogonosnih otaca, prep. Nil Mirotocivi (javljao se monahu Teofanu, koji je u 18. veku ziveo u njegovoj pesteri) objasnjavao je mnoge tajne iz Carstva nebeskog. I kaze da je zavist pecat antihrista na srce coveku. Kako je to za nas strasna stvar! A mi cesto puta zavidimo bliznjima svojim, cak i svojim najrodjenijima nesto zavidimo. I ne obracamo paznju na to da se lecimo, da dodjemo k sebi.
Bog nas, Isus Hristos, jeste savrseni Bog i savrseni covek. On kao savrseni Bog sve obuhvata ljubavlju, bezgranicnom ljubavlju. On je i kao savrseni covek mio svakoj dusi koja mu pristupa. Nama sve nekako izgleda da nam je daleko ta ljubav Bozja, da je Bog mnogo daleko od nas. Ustvari, mi se udaljavamo. A On ne moze da se odvoji od nas jer je On zivot. On je sav ljubav. Kad bismo i mi imali prema Njemu takvu ljubav, pristupali Mu kao prema svom iskrenom prijatelju... Ali mi ne pristupamo na takav nacin, nego sve nekako izolovano, nekako zvanicno; i kad se molimo i kad nesto dobro cinimo, sve nekako kao da smo isuvise zvanicni. A On trazi od nas da budemo prirodni. On nam je pokazao kako je medju nama ziveo: prostodusno, smireno i krotko. Kakve nas je Gospod stvorio, takvi da Mu pristupamo. Kako dete bezazleno da Mu pristupamo.
Njemu, Gospodu, mila su dobra dela koja cinimo. Milostinju i sve sto cinimo radi spasenja naseg, radi koristi bliznjih i svete Crkve, sve je dobro i milo Gospodu. Ali je Gospodu najmilija i najdraza ljubav bezazlena, prostodusna, detinja, koja se tako priljubi k srcu Njegovom. Eto sta je Gospodu najumivenije od nas sto On trazi. A to moze svaka dusa. I bogat i siromah, i star i mlad...
Nekako se stalno vracam na tu temu, uvek bih to ponavljao, da se naucimo kako da se priblizimo svome Roditelju, kako da Mu se priblizimo srcem, celim svojim bicem; kako da Mu budemo omiljeni kao sto su andjeli i sveti. Jer smo mi mnogo prljavi, necisti. On ne gleda na nasu prljavstinu i necistotu kad Mu pristupamo od srca, prihvata nas odmah. Kad se nesto ogresimo o svoga Roditelja pa mu od srca pristupamo, sve nam prasta, kao da nista nije bilo.
On, Gospod nas, bezgranican je u ljubavi, neiskazano. Trebalo bi da Mu pristupamo iskreno i da budemo stalno sa Njim, jer On je stalno sa nama. On pokrece nas zivot i zeli da Ga razumemo i shvatimo. Sav Njegov zivot na zemlji bio je prirodan, takav da ga covek moze shvatiti; kazao je da je On ljubav, objasnio nam da je Bogu tako omilio svet da je dao svoga Sina Jedinorodnoga radi spasenja coveka. Otkrio nam je tajnu, mnogo nam je otkrio. Uzvisio nas je iznad svih stvorenja; priroda covekova uzdignuta iznad svih stvorenja usla je u tajinstvo svete i zivotvorjasce Trojice.
Pa sta mozemo mi kao ljudi vise zeleti od toga da budemo jedno sa svojim Bogom, sa svojim Roditeljem? Zato bismo trebali za to kratko vreme zivota da naucimo kako da Mu pristupimo. Posto mi svoje sopstvene snage nemamo, moramo da Mu pristupimo kao bezazlena, prostodusna deca, od srca, da Ga molimo da nas nauci kako da budemo dobri, kako da Ga silno ljubimo kao sto Ga ljubi Majka Presveta, andjeli i sveti.
Nece nas Gospod ostaviti tako sirote ako Mu stalno budemo pristupali od srca. On ocekuje da se nase srce, nasa dusa rasplamsa jos jacom zeljom i ceznjom za Njim. Da nikada ne otpadnemo od Njega, od Njegove ljubavi.
Cesto sa nama bivaju mnoge nevolje i teskoce ovde na zemaljskoj kugli, a sve to jer se nismo jos smirili. Kad se dusa smiri i pokori volji Bozjoj, onda prestaju za nas stradanja i patnje. Jer tada su i stradanja i patnje nekako mili srcu i dusi. Sasvim se drugo razumevanje zivota kod nas pojavljuje; ne mudrujemo vise po ovome svetu, kao sto svet mudruje. Shvatamo drugacije. Sve sto pogledamo, sve nesto blistavo, sve umiljeno. Sve nam je dobro zato sto je Bogu sve omiljeno. Njegova smo stvorenja i sve sto je stvoreno Njegovo je. I On je to stvorio radi sebe, dakle za sebe, da budemo ucesnici u Njegovoj bozanskoj ljubavi i bozanskom miru i radosti.
Eto, kao sto vidite, treba da se lecimo, da ne primamo zavist k srcu; zavist razara unutrasnji mir i pokoj duse. Npr. mirni smo, tihi, i dosao nam neki prijatelj i ispricao o nekome ko nas je nekad mnogo vredjao da ima puno uspeha u zivotu, da je nesto postigao; i buduci da mu nismo oprostili, odmah se kod nas pojavi duh zavisti. Eto kako ne obracamo paznju. Neprestano moramo biti na molitvi i ne primati predlog duhova zavisti.
Sveti Oci kazu: ako se odbaci predlog duhova zlobe, pobeda je dobijena bez borbe. Oni su to iz iskustva govorili. Ako se predlog odbaci, pobeda je dobijena bez borbe.
Duhovi pod nebom stalno uplivisu mislene zamke. Kad je prepodobni Antonije video sta sve duhovi zlobe pod nebom mreze i postavljaju, uzdahnuo je i rekao: Boze moj, ko moze od ovoga da bude spasen? I cuo je glas: Samo smireni i krotki prolaze. Stavise, njih se to i ne dotice.
Vidite, kad se dusa smiri, kad se pokori volji Bozjoj, duhovi zlobe vise nemaju vlasti nad njom. Jer je ona pod okriljem blagodati Svetoga Duha, ognjem bozanskim skrivena.
Zato, blago meni, da pripadnemo od srca Gospodu, da se molimo da nas nauci da budemo dobri kao sto su dobri andjeli i sveti. Kako je dobro medju dobrima biti, medju onima koji svetim zivotom zive!
Ovde, na zemlji, ljudi treba da se potrude da ne primaju predlog duhova zlobe. Sv. Oci govore da treba dobro da pazimo, da budemo na strazi, da znamo kako je svaka misao koja nam remeti unutrasnji mir od pakla upucena. I taj predlog da ne primamo, da ga odbacimo odmah! Ako se saglasimo i pocnemo da besedimo sa njim, uplitace nas u mreze paklene. Od te jedne misli paklene naroje se mnoge i tek posle covek vidi kuda je zasao i sta ucinio. Jedno zlo na drugo se nadoveze, pa posle kad dodje sebi covek kaze: Sta mi je sve to trebalo, bio sam miran, tih, i odjednom se sve pokvarilo. A pokvarilo se zato sto nismo strazili.
Ljubav, radost i mir, to su bozanski darovi, bozanske osobine. One pojedinacno cuda mogu da stvaraju. Ljubav sjedinjuje sve u jedno; mir isto tako zraci iz coveka, daje tisinu; radost cini da se skine teret sa covecije duse: kad dodje neka radosna dusa kod tuzne pa mu kaze kakve blage, tihe misli, odjednom kao da je svanulo. Znaci, pojedinacno ljubav, mir i radost cine cuda, ali sjedinjeni u jedno mogu zapovedati svim stvarima. Kad su sjedinjeni i ucvrsceni u srcu, kuda god takva dusa uputi misli javlja se mir, jer iz nje zraci mir. Sveti Oci kazu da moze gore da premesta. Bivaju isceljenja, naprimer, Gospod je pokazao kako, i kazao da cemo to ciniti Njegovom bozanskom snagom. Bice takvi znakovi: na bolesne stavicemo ruke i iscelice se. To su istinite reci Bozje.
Ali, mi smo izgubili dobrotu koju nam je Gospod dao, pa smo se misleno upleli kao pile u kucinu i nikako da se ispetljamo, da bude mir u nasem srcu. Moramo obratiti paznju da u nase srce ne ulazi ono sto remeti mir.
Sveti Oci prokrcili su nam put i pokazali kako treba da se potrudimo s Bozjom pomoci.
Gospod trazi da po razumu, sa puno razumevanja, odbacimo zlo i primimo Njega i Njegovo dobro u srce. Zato se moramo obratiti Gospodu, jedinom izvoru zivota. Da se srodimo s Njim, jer smo se odrodili. Mi se nekad odrodimo i od svojih najblizih. A cesto puta se i uz svoje najblize osetimo usamljeni, zbog toga sto smo se udaljili od istinskog naseg Roditelja. Udaljili smo se misleno, umno-misleno.
Duhovni zivot je umni i misaoni zivot. Zato moramo da obratimo paznju na to sta se u nama roji, da molimo danonocno Gospoda da nas izbavi od svakog zla, da nas ocisti i da nam snage da odbacimo predlog duhova zlobe. Ako primimo predlog, onda se nesto i saglasimo, odmah pocinje borba, mi odbijemo jedno a oni predlazu drugo, trece, cetvrto... I nemamo mira, nemamo pokoja. Onda da se srcem i umom obratimo Gospodu: "Gospode, evo nemam snage, nisam se naucio od mladosti, ostareo sam u zlu, zlo moje sa mnom je ostarelo, pa sad treba mnogo truda da se to izbaci i iskoreni iz mene. Ali Ti si silan i mocan, nauci me da budem bezazlen, prostodusan, krotak i smiren. Nagradi me Tvojim bozanskim osobinama, kao sto nagradjujes Tvoje andjele i Tvoje svete".
I tako, stalno u prostoti srca i svojim recima svaka dusa da pripadne Gospodu. Zato nam je nephodna molitva, ma kako bila kratka, da cim ustanemo s kreveta, od sna, odmah blagodarimo Bogu sto nam je dao svoju milost da prozivimo noc. Kad dodje vece, da blagodarimo na svemu, jer Gospod je zivotodavac koji daje. Tu pokazujemo svoju ljubav prema Njemu i On ce da nas priljubi k Sebi. Kad dusa zavoli molitvu od srca, onda posle ne moze da se odvoji od svoga Roditelja. Stalno je sa Njim, bilo da razgovara s ljudima, bilo da je na poslu, na radu. Uvek je sa Njim, i krece se u prisustvu Njegovom kao sto se andjeli i sveti krecu. Eto to je zalog Carstva Nebeskog jos ovde na zemlji.
Nijednom misaonom potezu iz duse ne sme biti centar neki od predmeta ovde na zemlji. Misaoni centar ljubavi je Gospod i sa Gospodom ljubimo sve. Kroz Njega i u Njemu je sve. Ne smemo da se vezujemo za predmete.
Andjelski cinovi se ne zaboravljaju misleno u tvarima. Oni gledaju tvar, ali se misleno u njoj ne zaboravljaju. Jer, njihov misaoni centar je zarobljen jedino silom bozanskom, sa kojom sve ljube. A mi kad vidimo neku stvar nama privlacnu, prilepimo se za nju. I ako duze tako ostane, ona nam postaje idol. Umesto Boga, u nasem srcu je tada taj predmet, bilo ziv bilo mrtav.
Bozanska ljubav ne trpi egoizam. A covek kad je pao ispraznio se, i nema nikoga blizeg nego svoju licnost. On se svojoj licnosti okrenuo i cuva je: ne dozvoljava da ga neko vredja, zeli da se o njemu sve dobro misli, a pri tome ne obraca paznju kakvim zivotom zivi, sta radi i kako radi. Ne obraca paznju jer je sav koncentrisan na svoju licnost.
Mi moramo sebe da prezremo za ljubav Gospoda, da tog "gospodina Ja" ne samo odbacimo, nego i - ubijemo. Ako on ne bude mrtav, ne mozemo da se sjedinimo sa Gospodom, uvek ce da strci taj nas "gospodin Ja". Jer on je veliki gospodin i ne moze da savije siju, on je visoko.
Gospod nam je pokazao kakvi treba da budemo: smireni, ponizni, pokorni volji Bozjoj. Ali mi hocemo sve da ustrojimo po nasem misljenju. Mucimo sami sebe, izmucimo se i - nista nismo uradili! Nece ovaj svet kako mi mislimo. I "gospodin Ja" se onda mnogo ljuti sto nije onako kako on misli. A onaj ko se smirio ne razmislja o sebi kao da je on nesto, znajuci da je nista, da je trulez. Ako nas ne bi Gospod cuvao, ako nas ne bi drzao, ma ne bi bilo nista od nas! Nista, samo blato.
Srce je hladno kad je rasejano. Dusa nije kod kuce, ona luta. Kad je kod kuce, onda ona zagreva i srce. Cim izadje vani, odmah biju. Van kuce biju, misleno biju. Jedna misao se prima, druga odbija, i srce se lomi i postaje hladno. A kad dusa dodje sebi, kad se pomiri sa Gospodom, tad je Gospod u centru zivota, i tad je blago i toplo.
Gospod gleda na dubinu srca, sta ono tamo zeli i cemu cezne. I ako dusa ne moze odmah da dodje sebi, Gospod ce u svoje vreme opet sve ocistiti i privuci da dodje dusa sebi, k centru, i dusa ce da se smiri. Ali ako u dubini srca ima nesto sto nije rascisceno, nesto sto tezi ovome svetu i vezivanju za ovaj zivot, onda ce nase lutanje biti dugotrajno i mnoge cemo muke i nevolje imati. Vise cemo imati mi koji smo, eto, pobozni nego oni koji nisu. Zato sto oni nemaju taj unutrasnji bol, ne razmisljaju o vecnosti, njima je sve ovozemaljsko: da se uziva, da se jede, pije... Tu je njihova paznja, a mi smo podvojeni, hocemo da smo sa Gospodom a nismo rascistili svoje materijalne prilike zemaljske, sa cime nase srce jos ima mnogo veze pa je zarobljeno.
Treba planove i zelje zemaljske odbaciti od srca, tek onda mi mozemo sa Gospodom ljubiti iskreno i bliznjega svoga. Inace se nasa ovozemaljska ljubav prilepi cas za jedno cas za drugo, a to je sve nepostojano, nista nema od toga. I ta nepostojanost lomi, stalno nas lomi. Zivot ne primamo sa razumevanjem, nego povrsno.
Sve sto planiramo da uradimo mora da bude sa jednom mislju i jednom zeljom, jer Gospod to trazi. Da svi budemo u jednomisliju. Molio se Gospod za to da budemo jedno. A mi se stalno podvajamo, i u svom porodicnom krugu se podvajamo. Nije to dobro, opet to covek hoce da se izvrsi njegova volja. Razumem to onda kad je u kuci domacin ateista, a desi se da Gospod pozove nekog clana porodice. Ali ta dusa koju Gospod pozove mora mudro da deluje. Nikako ne sme misleno da ratuje sa svojim domacinom, inace tu nema napretka. Ne sme da postane razbojnik koji ubija svoje najrodjenije svojim mislima i zeljama. Druga je stvar ako se mi predamo Gospodu, a domacin kaze: "Odrekni se!" Onda mi nisi roditelj, onda mi nisi ni bliznji. Ja ne mogu da se odreknem Gospoda, ja sam sjedinjen srcem sa Njim, ja sam Njegov i Njegov bozanski zivot je u meni; ja ne mogu da se odreknem Gospoda, a ti kako hoces. Ali opet ne smemo nista uvredljivo da pomislimo u srcu jer i najmanja takva misao remeti nam mir. U nama se stanje pogorsava, a kod nasih bliznjih zaostrava. I najmanja misao koja nije zasnovana na ljubavi razara mir.
U porodici u kojoj ima vise clanova dovoljno je da je samo jedna osoba nezadovoljna - ne mora ona to nicim da ispoljava, dovoljno je da pocne da umuje kako se njoj nanosi nepravda i kako se sa njom ne postupa dobro - pa da se poremeti mir u toj porodici; ona to svojim mislima poremeti. I svi su nezadovoljni, a ne znaju otkuda to.
Prema bliznjima treba imati podjednak odnos. Ne smemo da delimo ljude: ovaj mi je simpatican, ovaj antipatican. Jer onda ste ovoj drugoj osobi objavili rat. I nece vas trpeti. Iako vi u spoljasnjosti niste dali povoda, ni recima ni pokretom, u unutrasnjosti ste, svojim mislima, to izazvali.
Mi hriscani smo se krstenjem obukli u Hrista, obukli smo se u Boga, a Bog je ljubav. I kako to, sjedinili smo se sa Gospodom u krstenju, a ustvari ratujemo protiv Njega! Kako ratujemo? Mislima, upucujemo zlu misao nasem bliznjem i daljnjem.
Cim se u nama rodi jedna misao koja nije zasnovana na ljubavi, znajmo da smo primili uplive duhova zlobe. Primajuci misao zla, primamo samoga vraga u telo. Duhovi nisu vidljivi, mi im dajemo telo da budu vidljivi.
Zlim duhovima mi dajemo telo da budu vidljivi za ovaj svet, da mozemo da ih vidimo kako izgledaju. Ono zlo sto se manifestuje kroz coveka, to vidimo duha koji je okupirao dusu tog coveka i pokazuje se kroz njega, psuje... Ne vredja Gospoda ta dusa, ona je rodjena hriscanska, nego onaj koji je nju okupirao i zauzeo poziciju, pa drma kako on hoce. I umesto da razumemo sta je zivot, mi se protivimo i upucujemo zlu misao coveku. Tako i sami postajemo zli. Koliko puta smo se prognevili na one ciji je odnos prema nama bio nekorektan ili uvredljiv? Pomislimo mu zlo, znaci ubijamo mu dusu! Jer se pred Bogom prima sve ono - bilo dobro bilo zlo - sto je sjedinjeno misleno sa osecajima srca, i srca sa dusom. Zato treba sa razumevanjem da opazimo zlo i sa razumevanjem prihvatimo dobro. Da stalno budemo na strazi i ne pustamo da u nasu klet udju oni sto ne misle dobro.
"Molite se bez prestanka", naredjuje apostol. Unutrasnja molitva, ona je trud samoga coveka. Jer kroz molitvu se covek priblizava srcem Gospodu, a pali duhovi gledaju da ga vezu za bilo kakav ovozemaljski predmet.
U molitvi prvenstveno treba da se ima paznja. Bez paznje molitva ne vredi nista, ali ako se sasvim ostavi, onda je jos teze. Znaci - trud! Ali, mi stalno skrecemo paznju na nesto drugo. Sveti Oci su se molili da ih Gospod izbavi od zaborava molitve.
U svaki posao da se unesemo sa Gospodom. Jer, neprijatelj stalno izvlaci um: gde smo bili, sta smo radili, sta culi, cak sve od detinjstva; pa to onda vrazi sve kombiniraju, a mi mislimo da je sve to nase. Oni imaju citav registar naseg zivota: sta smo cinili, kako se ponasali. Zato nam je potreban veoma veliki napor da se srcem priblizimo Gospodu i da stalno sa Njim boravimo. To je radna molitva.
Pored radne, postoji i blagodatna molitva. Ona se dobija kao dar od Gospoda. Videci nas trud da zelimo svim bicem svojim da se sjedinimo sa Njim, odbacujuci sve ovosvetske zelje, On nas ociscava postepeno od briga ovoga sveta, od privezanosti za zemaljske stvari, dovodi dusu u smirenje i prostotu, da ne prima k srcu uvrede, nego sta god se desavalo da se smirava. Znaci, postepeno se ociscava dusa da primi bozanski oganj da bi se neprestano molila Duhom Svetim.
Bezazleni, prostodusni, neoptereceni brigama ovoga sveta brzo primaju bozanski oganj radi neprestane molitve. Ali mi koji zelimo da saznamo sta je ovo a sta ono, mi smo se natovarili ovosvetskim brigama i interesima. Treba toga da se oslobodimo, da se obnovimo. A ne mozemo sami to, treba Duh Sveti da sidje u srce. Dok smo u prostodusnosti sjedinjeni sa Gospodom, mudrost ovoga sveta ne ulazi u nas, nego istinitu mudrost i istinito znanje dobijamo od Gospoda. Ukoliko se dusa postepeno smiri, utoliko joj se otkrivaju tajne nebeske. Smirenome i krotkome otkrivaju se tajne svega sto nas okruzuje, on shvata mnogo dublje od onih koji su godinama studirali mudrost ovoga sveta. Jer je u Bogu tajna, i sve dok oni misle da su nesto stekli i da nesto znaju, sve dotle ne moze istinita mudrost bozanska da udje u njih, nego im se samo povrsno, prema trudu, daje otkrivenje, u medicini, fizici...
U duhovnom svetu misli su jasne kao govori, one se cuju. Zato je trud o dusi dragoceniji od svih darova u ovome svetu. Ako se covek ne ocisti pa predje u vecnost sa losim karakternim osobinama, nece moci da udje medju andjele i svete.
Sve dok imamo neki mali oslonac u ovome svetu, dotle mi malo poverenja Gospodu dajemo. Sveti Oci su sve primali bilo dobro bilo zlo kao od Gospoda, pa su se smirili. Kad vidi da je dusa pripremljena, Gospod je osenjuje blagodacu Duha Svetoga i onda ona dobija slobodu, mir, radost i utehu, nema vise straha. Ta dusa vidi da sve strada zbog pada. Cim se okrene, odmah hoce da se zaplace za sve i da se moli za sve.
Covek u ovome svetu moze mnogo da se trudi ulazuci svoje snage za dobro drugih, a da ne ocisti svoju dusu od greha. Moze da predje vecinu mitarstava a da ga mislena vezanost za zemaljske stvari na mitarstvu milosrdja strovali u provaliju. Mogu se i mnogi spasti njegovim trudom, na primer gradnjom zaduzbina, ali mu mislena vezanost za zemaljske vrednosti nece dopustiti da udje u svet neprolaznih vrednosti, koje samo cista dusa moze pojmiti.
Bez djavola se ne mozemo spasiti! Jer mi smo sinovi nasih roditelja sa svim negativnim osobinama, koje se ne mogu lako ocistiti. Treba mnogo bolova srca da se pretrpi, pa da se dusa oslobodi. Nasi neprijatelji nas napadaju i preko ljudi, i tako boreci se - po Gospodnjem promislu - mi postepeno dolazimo k sebi. Bez nevolje nama bogomolje.
Tako dusa uvidja da svaki njen oslonac ovde na zemlji nije nista i kaze: nemam nikoga da me moze razumeti. Dusa trazi neizmenljivu ljubav. Nema toga na zemlji. Jedino Gospod moze da nas utesi. Po stepenu naseg oslobodjenja od briga, Gospod nam daruje da osetimo da je On sa nama. Gospod cesto dopusti i da nas iznenadi neprijatelj, pa se cudimo sta je to sa nama. Ta dopustenja od Gospoda su zato da uvidimo da smo nista.
Treba paziti da ono sto mislimo i radimo bude milo Gospodu. Jer svaki je posao ovde na zemlji bozanski posao.
Kad bismo ljubili Gospoda celim svojim srcem, ne bismo vo vjeki sagresili, jer On bi bio u nama. On je sila koja spaljuje svaku necistotu, svaki greh, i ne bi u nase srce imalo pristupa nista sto nije sveto, sto nije plemenito. Ali buduci telesni i neocisceni, kad hocemo da ukazemo ljubav bliznjemu svome, odmah se tu uplice i telesna strast. Moramo odvajati ljubav od strasti. Na stranu strast, to vrag uplivise; nego da obratimo paznju bozanskoj ljubavi, koja ne pravi razliku. To nije egoisticka, vec sveobuhvatna ljubav, koja sve prasta i svemu se raduje.
Bura misli i smucenost posle ispovesti i odgovora duhovnika znaci da se poslusnik pogordio, da misleno ratuje protiv duhovnika, da se pouzdao u duhovnika kao coveka. Gospod je to primetio i dopustio iskusenje.
Kad covek izgubi blagodat, on to dugo ne shvata, nego jos uvek misli da je ima. Jer u njemu jos zive predjasnje misli i on ne shvata da je ohladneo i izgubljen za vecni zivot.
Smirenog i krotkog postavi i u pakao, njemu je dobro.
Veliko iskusenje dolazi pre ili posle dobra koje Gospod ucini. Da bi dusa ostala u smirenju.
Dok je u telu dusa je zasticena, a kad izadje iz tela onda je potpuno nezasticena, naga i slaba, kao puz kad izadje iz svoje ljusture.
Tek kad se dodje u dodir sa andjelima i svetima, shvata se bozanski svet. Gospod to dopusta ponekad i obicnoj dusi; onda kad nema nikakve utehe na zemlji, onda sam Gospod daje utehu. Odbacenima, prezrenima, kad im je najteze...
Na zemlji kruze svakakvi gresi, osobine duhova koji su pali. Svaki greh je misao, mislena sila. Pali dusi se tese: jedni u gnevu, drugi u ocajanju, treci u bludu - i medju njima ima stepena zlobe. Ako je covek bio u njihovoj vlasti i slusao njihova naredjenja dok je bio u telu, i posle izlaska iz tela mora da ih slusa.
Treba ostati prirodan, neubrazen. »im se neko uobrazi, vidi se od koga je to: od palih duhova koji kruze.
Sv. Jakov Posnik kaze: "Cilj zlih duhova je baciti svetog coveka u telesni greh da bi tako izgubio darove isceljenja i cudotvorstva". Treba znati i ovo: iz svetog zivota su drugi padali i zato sto jos nesto treba da preciste u sebi. Jedna devstvenica se pogordila i svi bracnici su joj postali mrski, odvratni.
Ako dusa ostane u smirenju, onda je Gospod sve vise osvetljava. Ima dusa koje su tako sjedinjene u ljubavi sa Gospodom da se njihovog mislenog aparata ne doticu nikakve neciste misli.
Filosofska cistota traje dok je covek misleno obuzet filosofijom. Treba postici cistotu koja dolazi kao posledica ljubavi prema Bogu.
Mi smo mnogo razbijeni, poput ogledala koje je razbijeno i ocrtava stvarnost u parcicima. Sve dok sila Bozja ne prikupi i sastavi, da se verno ogleda i vidi lik Bozji.
Kad trazimo i ocekujemo od drugih postovanje i paznju, oni nam okrecu ledja, a kad nam do toga nije stalo ili bezimo od postovanja, oni jure za nama.
Gospod nece da ispuni svaku nasu molitvu, jer ako bismo dobijali uvek kad zatrazimo, ko bi nas mogao ubediti da na zemlji ima neko mudriji i umniji od nas, i od koga bi takav primao savet? Gospod nam ponekad otkriva u mislima odgovor na razna pitanja i tajne, a ponekad zataji da bismo se obratili ljudima za savet i tako se smirili.
Kad zli duh vidi da neki covek ugadja Bogu i postize napredak u dobru, tada se uvlaci u srca drugih ljudi i stvara njihovo neraspolozenje prema onom Bozjem coveku. Oni osecaju zavist prema njemu i pod uticajem demona cine mu mnoge pakosti, raznose rdjave glasine o njemu i klevete, ometaju ga u poslu... Oni zavide svome bratu jer ne znaju da je duh zlobe zauzeo poziciju u njihovom srcu.
Duh moze zauzeti mnogo veci prostor nego ljudsko telo, ali isto tako i mnogo manji prostor od covecijeg tela, tako mali kao sto je kubni santimetar. Otuda je moguce da u coveka udje citav legion palih duhova. Ti duhovi imaju veliku radost u tome da udju u covecije telo, zauzmu ga i tako se "ovaplote".
Zato, blago meni, zelim vam svako dobro od Gospoda i Majke Presvete, koja je nasa velika zastitnica i pokroviteljica i zastupnica pred Bogom. Ona ce umoliti Sina Svoga da nam da snage da budemo dobri, da slavimo Boga i ovde na zemlji i u vecnosti. Amin.
_________________
""Склони, Боже, од злих очију душу моју, када рађа мудрост Твоју" Св.Владика Николај Велимировић"
