Samoposluga - porodicni ritual
Jedan od aspekata zivota u Americi, koji je za mene bitno razlicit nego u zemlji nebeskog naroda je nabavka. Mleko, hleb, meso, jajca, sapun,... Ono sto se kod nas zove potrosacka korpa, koja je ovde mnoogo veca. Nema ono da pretrcis preko ulice u papucama i da kupis 100 g kafe, jafa keks i flasu koka kole, bas pre nego da dodju gosti.
Mini marketi skoro da i ne postoje. Uglavnom su vodjeni od nekih Indusa ili Iranaca, izbor artikala je cudan a i higijenski uslovi su iznenadjujuce losi. Dakle to nas upucuje na standardnu Americku proceduru, odlazak u hiper market. Veeliku radnju sa mnoogo razlicitih artikala, lepo osvetljenu, cistu, sa lepim parkingom... I ne primetis da je malcice skuplja svaka stavka koju kupujes. Publix, u koji najcesce idemo, je market nenormalno velike povrsine sa besplatnom garazom na 3 sprata. Izbor prehrambenih proizvoda je enciklopedijski. Mozes da zamislis neko voce, papaju na primer, i nacices je. Ima belance od jaja za bildere. Ima jajca od prepelice! Ima mleko od soje, koka kola od vanile, low fat curetina, voda sa geografskim poreklom... A tek izbor piva. Auu! Kad ja nisam znao da postoji Heineken light, onda su zaista obskrbljeni. A tu su i stolice za plazu, filteri za klime, ringle, sijalice, metle, igracke za decu, cumur za rostilj...
Da podjem redom. Odlazak u veliku nabavku se desava jednom u 7 do 10 dana i svi clanovi porodice uzimaju ucesce. Dakle potrpamo se u kola kao Simpsonovi na onaj kauc u dnevnoj sobi i odlazimo na zadatak. Lake borbeno-zvidjacke letelice su deca Ivan (3) i Jovan (
. Oni u brisucem letu kroz prodavnicu biraju nove i obelezavaju stare ciljeve kao sto su cokoladice, sladoledi, zvake, sarene limenke sa sokovima cudnih sifrovanih imena. Zatim sledi borbeno lovacka avijacija, moja prelepa supruga Jovana, koja mitraljira po policama sa kozmetickim sredstvima, grickalicama, delikatesima od mesa, skupim sirevima... Ne promasuju se ni ciljevi kao sto su razno razne pecurke, zacini, salate, egzoticna voca... I svi oni se ne udaljavaju preterano od nosaca aviona "Admiral Kuznjecov", koga predstavlja moja malenkost. Ja sam zaduzen da guram kolica koja se ubrzano pune, kupujem desetine litara sokova, mleka, da biram meso za rostilj, za musaku, biftek, da nadjem najbolje maslinovo ulje, brasno, deterdzent za ves, sudove... I naravno kada se mala izvidjacka stopala umore, oni se penju na korpu da i njih guram. Male ruke nemaju nikakav problem da sa nosaca dejstvuju po policama ubacujuci u prepunu korpu vrlo zanimljive i sa aspekta upotrebe, nama sasvim nepoznate proizvode. "Ja to mnogo volim", "uvek sam trazio to da kupim" su najcesci izgovori. Da ne zaboravim da Jovani uvek bude mnogo hladno u delu gde su otvorene rashladne vitrine sa mesnim proizvodima. Tu se vec dovoljno ohladjen vazduh iz klima uredjaja hladi ledenim frontom iz rashladne vitrine. A da ne bude greske, Jovana uvek podje u majici na bratele i sorcu. Nema greske kada je to u pitanju.
Nekada smo toliko gladni da kupimo vruce pohovane batake, otvorimo neki od sireva i hleb i veceramo u pokretu. Sa izuzetkom Ivce koji ima svoju salamicu.
Nabavka je cin u kome svi ravnopravno ucestvujemo, nevezano ko koliko ima godina. Klinci su se vec naucili, pa ne prave nerealne ekskurzije "treba mi bas to" vec su skoro sasvim konstruktivni. U izboru sladoleda ucestvujemo konzilijumski. Ja ne volim cokoladu i kikiriki u sladoledu. Joca voli samo karamelu. Jovana voli da je vocni ili karamela a mali Ivca da je saren. Ja voce ne jedem i ne mesam se ali moji sinovi imaju vrlo originalne ideje. Kupili smo neko voce ima boju dinje, mirise kao kajsija, izgleda kao kaktus bez bodlji, tvrdo kao zamrznuto meso a nema nikakav ukus. Nisam uspeo da saznam kako se zove, a i ako jesam zaboravio sam. Normalno da cele godine imamo lubenice, jagode, grozdje, ... Ovde ne postoji sezonsko voce.
Verovatno izgledamo interesantno nas cetvoro sa dvoja kolica puna raznoraznih potrebstina. Na kasi se zadrzavamo oko 20 minuta. Zajapurena kasirka nam pakuje kupljeno u kese... I nekako uvek trebamo dodatna kolica da dovucemo sve to do auta. Ponekad uspevamo da napunimo gepek toliko da ne mozemo da ga zatvorimo.
Onda sledi parkiranje uz zgradu, iznosenje kesa iz auta, stavljanje u lift, pa na patos u kuhinji, i pocinje najosetljiviji deo posla. Kako toliku kolicinu hrane smestiti u 10% manji frizider nego sto nam je potrebno. Tu vec klinci gube interesovanje za pricu i to radimo mi stariji. To traje i po 45 minuta. Pazljivo analiticki rasporedjujemo, jaja, mleko, kackavalj, sokove,... u frizider, a rostiljsko meso, snicle i sladoled u zamrzivac.
Ceo poduhvat traje oko dva ipo sata. Ali to su zalihe za 7 - 10 dana.
