Hormoni

[dr_Jelena]

Hormoni su organska jedinjenja različite hemijske prirode, koji deluju u malim količinama.
Njihovo delovanje je specificno, pa nedostatak dovodi do karakterističnih promena u organizmu.
Reč hormon potiče od grčke reči koja znači "nadražiti" ili staviti u "pokret, pokrenuti".

Čovekov organizam se sastoji iz većeg broja organa, a organi iz raznih tkiva i celija posebne gradje.
Da bi organizam dobro funkcionisao, potrebna je dobra medjusobna uskladjenost raznih procesa, koji se cesto odvijaju u raznim medjusobno udaljenim tkivima i organima.
Da bi se ovakva koordinacija ostvarila, neophodan je prenos potrebnih "poruka" od jednog do drugog organa, od jednog do drugog mesta u organizmu. Prenos ovih "poruka",
ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema.
Ovi sistemi, iako se po mnogo cemu medjusobno razlikuju, imaju osobinu da sintetizuju i izlučuju posebna hemijska jedinjenja. Ova se jedinjenja prema potrebi prenose do nekog drugog dela organizma i predstavljaju "poruke". Ovakva jedinjenja nazivaju se hemijski glasnici. Hemijski glasnici, koje sintetizuju neuroni čine neurohormone, a druge posebne ćelije sintetizuju "klasične" hormone.

Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba ostaviti "poruku", to jest do mesta delovanja. To su posebna tkiva, specificna za svaki hormon, tzv. ciljana tkiva (target tkiva). Na ćelijama ciljanih tkiva nalaze se specifične molekulske strukture, receptori. Oni se mogu nalaziti i u samim ćelijama. Hormoni "pronalaze" ciljana tkiva "prepoznavajući" svoje
receptore, reaguju sa njima na specifičan nacin i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji.

Sintetišu se u različitim žlezdama sa unutrašnjim lučenjem (tzv. endokrine žlezde), odakle se luče u krv, a zatim krvotokom prenose do tkiva ili organa (tzv. ciljana tkiva ili organi), u kojima ispoljavaju svoju regulatornu aktivnost.
Žlezdane ili opšte hormone luče specijalne žlezde organizma, koje nazivamo endokrine žlezde ili žlezde sa unutrašnjim lučenjem.

[Pedja_Petrovic]

BRAVO DOKOTRKA I HVALA!!!!

[dr_Jelena]

HORMONI HIPOFIZE
Hipofiza je mala zlezda. Lezi iza hijazme optičkih živaca u turskom sedlu (sella turcica) sfenoidalne kosti. Anatomski se hipofiza sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja i svaki od njih luči specificne hormone.

Prednji režanj
Luči nekoliko hormona koji djeluju na druge endokrine žlezde stimulišući sintezu drugih hormona. Ovi hormoni se nazivaju tropni hormoni ili tropini. Upravo zbog toga, poremećaj rada hipofize izaziva poremećaj velikog broja u različitih procesa u organizmu.

ADRENOKORTIKOTROPIN (ACTH) ILI KORTIKOTROPIN
Po hemijskoj strukturi ACTH hormon je polipeptid, molekulske mase 4500 daltona, a sadrži 39 aminokiselina. Biološku aktivnost ovom hormonu daju prve 24 aminokiseline. Glavna uloga ACTH je ubrzavanje sinteze kortikosteroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi, i to putem stimulacije prevodjenja holesterola u pregnenolon, kao i povećanjem lučenja hormona.
ACTH stimuliše sintezu proteina nadbubrežne žliezde, odnosno dovodi do rasta tkiva ove žlezde.
ACTH stimuliše i prenos holesterola iz lipoproteida krvi u ćelije nadbubrežnih žlezda.

TIREOTROPNI HORMON (TSH) ILI TIREOTROPIN
Po hemijskom sastavu je glikoproteid, molekuske mase oko 30000 daltona. TSH ubrzava sve faze biosinteze tireoidnih hormona. Podstiče rast i lučenje hormona štitne žlezde. Kada TSH hormon iz adenohipofize cirkulacijom dodje u štitnu žlezdu, on se veže na specifični membranski receptor ćelija ove žlezde. Posle vezanja za receptore TSH hormon reaguje sa specifičnim gangliozidom, koji je sastavni deo receptora. Rezultat ove reakcije je konformacijska promena hormona. Tako izmenjen TSH hormon stimuliše aktivnost adenilat-ciklaze, koja se nalazi u ćelijskoj membrani. Povišenje aktivnosti adenilat-ciklaze ubrzava se sinteza cAMP. Hipotalamus kontroliše lučenje svih trapina, a medju njima i TSH hormona. Lučenje TSH
hormona kontrolise posebni tripeptid hipotalamusa, koji se naziva hipotalamički-tireotropni-regulatorni hormon (TRH).

PROLAKTIN ILI LUTEOTROPNI HORMON (LTH)
Molekulska masa prolaktina iznosi oko 25000 daltona. Za razliku od FSH i LH, prolaktin nije glikoproteid, jer ne sadrži ugljenohidratnu komponentu. Stimuliše stvaranje mleka u mlečnim žlezdama, a pored toga deluje i na lučenje progesterona. U trudnoći se luče male količine prolaktina iz adenohipofize, a on stimuliše razvoj mlečnih žlezda. Nakon porodjaja lučenje ovog hormona se naglo povećava, jer prestaje inhibitorno delovanje hormona placente na lučenje prolaktina iz aminohipofize. Prolaktin aktivira corpus luteum, po čemu je dobio ime luteotropni hormon.

GONADOTROPNI HORMONI
Folikulstimulirajući hormon (FSH), koji se sintetiše u organizmu muškaraca i luteinizirajući hormon (LH), koji nastaje u hipofizi žena, označavaju se zajedničkim imenom gonadotropni hormoni. Oba hormona su glikoproteini molekulske mase 25000 odno-sno 40000 daltona. Sastoje se od dva polipeptidna lanca (alfa i beta). Alfa lanac je isti kod oba hormona dok se beta lanci razlikuju u primarnoj strukturi.
FOLIKULSTIMULIRAJUCI HORMON (FSH)
Podstiče nastajanje i sazrevanje folikula u ovarijumu žena, a ubrzava i lučenje estrogenih hormona. Kod muškaraca FSH hormon stimuliše razvoj i funkciju semenih kanalića, rast testisa, a ima i značajnu ulogu a raznim segmentima spermatogeneze.
LUTEINIZIRAJUCI HORMON (LH)
Kod žena ovaj hormon stimuliše sazrevanje folikula, ovulaciju i razvoj žutog tela (corpus luteum), a stimuliše i sekreciju estrogena i progesterona. Kod muškaraca LH hormon stimuliše sintezu testosterona u intersticijumskim ćelijama testisa (Leydigove ćelije). LH hormon se veže na specifične receptore locirane u membranama intersticijumskih i luteinskih ćelija.

HORMON RASTA, SOMATOTROPNI HORMON (STH) ILI KRESCIN
Hormon rasta čoveka sastoji se iz 191 aminokiseline, a molekulska masa mu je 21500 daltona. STH hormon stimuliše anabolizam proteina i nukleinskih kiselina, pospešuje aktivni transport aminokiselina kroz ćelijsku membranu, a istovremeno smanjuje katabolizam aminokiselina i proteina, smanjuje utilizaciju glukoze, stimuliše mobilizaciju masti iz depoa. U tkivima STH hormon pospjesuje beta - oksidaciju masnih kiselina, pri čemu nastaje acetil-KoA, čije dalje razlaganje organizam koristi za dobijanje energije. Ako se uporede delovanje STH
hormona i insulina, onda se vidi da STH hormon deluje suprotno insulinu. STH hormon pospešuje rast hrskavica i kostiju, i to indirektno putem somatomedina. STH hormon stimuliše sintezu somatomedina u jetri i bubrezima. Ako adenohipofiza prekomerno luči STH hormon u mladosti pre spajanja epifize i dijafize kostiju, dolazi do džinovskog rasta (gigantizma). Medjutim, ako se povećanje lučenja ovog hormona javi posle spajanja epifize i dijafize, onda dolazi do pojačanog rasta perifernih delova tela (šaka, stopala, nosa, donje vilice i jezika), što se naziva akromegalija. U slučaju da adenohipofiza u detinjstvu luči malo ovog hormona, onda dolazi do zaustavljanja rasta i do pojave hipofiznog kepeca.


Zadnji režanj
Luči dva hormona: oksitocin i vazopresin. To su dva manja ciklična oligopeptida. Razlikuju se samo u 2 aminokiseline, izoleucin u oksitocinu je kod vazopresina zamenjen fenilalaninom, a umesto leucina, koji se nalazi u oksitocinu, u vazopresinu se javlja arginin.

OKSITOCIN
Pojačava trudove i pospešuje kontrakciju muskulature uterusa. Upotrebljava se u akušerstvu za izazivanje trudova. Pojačava tonus glatkih mišića digestivnog trakta, mokraćne i žučne bešike. Izaziva, takodje, lučenje mleka. Oksitocin, kao i vazopresin, povećava koncentraciju cAMP u celijama. Ciklični AMP stimuliše oksidaciju glukoze.


VAZOPRESIN ILI ANTIDIURETIČKI HORMON (ADH)
Povećava krvni pritisak i smanjuje lučenje mokraće preko bubrega. Koristi se u kliničkoj praksi (npr. kod hirurških šokova) radi povišenja pritiska.

[mrki]

SVAKA ČAST JELO,DOSTA INFORMACIJA NA JEDNOM MESTU.

[dr_Jelena]

HORMONI PANKREASA
Pankreas (gusterača) luči dva hormona: glukagon i insulin.

GLUKAGON
Po hemijskom sastavu je polipeptid čiji molekul sadrži 29 aminokiselinskih ostataka. Glukagon, za razliku insulina, luce alfa ćelije Langerhansovih ostrvaca. Sekreciju glukagona stimulišu jonski kalcijum i arginin, a koče glukoza i somatostatin. Glukagon izaziva
povećanje koncentracije glukoze u krvi, aktivirajući enzime, koji katalizuju razlaganje glikogena. Isto tako, ovaj hormon aktivira i unutarćelijske lipaze.

INSULIN
Sastoji se od dva polipeptidna lanca, koji se označavaju sa A i V. Lanac A sadrzi 21, a lanac V 30 aminokiselinskih ostataka. Polipeptidni lanci su povezani disfluidnim vezama.
U molekuli insulina postoje tri disfluidne veze, i to dve izmedju A i V lanca, a treća se nalazi u A lancu. Raskidanjem disfluidnih mostova gubi se aktivnost insulina. Pankreas sintetiše neaktivni oblik insulina, tzv. proinsulin, koji čini polipeptidni lanac sastavljen od 84
aminokiseline. Pre njegovog prolaska iz pankreasa u krv, jedan proteolitički enzim katalizuje raskidanje proinsulina na dva mesta i izdvajanje peptidnog fragmenta, koji sadrzi 33 aminokiseline.
Glavni efekat delovanja insulina je smanjenje koncentracije glukoze u krvi. Povećanje koncentracije glukoze u krvi, iznad odredjene vrednosti je signal za lučenje insulina. Insulin zatim ubrzava unošenje glukoze iz krvi u ćelije mišića i masnog tkiva i njeno dalje razlaganje. U jetri, čije su ćelijske membrane propustljive za glukozu, insulin indukuje sintezu enzima. Ti enzimi katalizuju bilo degradaciju glukoze, bilo njenu polimerizaciju u
glikogen. Najzad, insulin inhibira i enzime koji katalizuju razlaganje glikogena na glukozu. Nedostatak insulina u organizmu izaziva šećernu bolest (Diabetus melitus). Ovo oboljenje može biti nasledno (kada se javlja već u mladosti) ili se može pojaviti u kasnijim godinama života (tzv. starački dijabetes). Bolest se leči tako što se svakodnevno uzima insulin, i to u obliku injekcija. Kad bi se u organizam unosio preko usta, proteolitički enzimi u digestivnom traktu bi ga veoma brzo razložili. U terapiji se koristi životinjski insulin, najčešće onaj koji se dobija iz pankreasa svinja. Svinjski insulin je najsličniji ljudskom. Od njega se razlikuje samo u prirodi poslednje aminokiseline u V lancu. Zbog toga ne deluje kao strana supstanca i ne izaziva stvaranje antitela. Adrenalin je vrlo značajan inhibitor sekrecije insulina, bez obzira na koncentraciju u krvi. Sekrecija insulina znatno se uvećava pri unošenju hrane bogate proteinima, i to takvima koji sadrže dosta arginina i leucina.
Receptor insulina na membranama ćelija jetre i masnog tkiva je glikoproteid. Insulin stimulise transport aminokiselina u ćelije kroz ćelijske membrane nezavisno od transporta glukoze. Ovaj hormon podstiče anabolizam proteina, odnoso process translacije.

[dr_Jelena]

TIROIDNI HORMONI

Štitna žlezda ili tiroidea proizvodi i luči dva hormona, tiroksin (T4) i trijodotironin (T3). Ovi su hormoni jedinstvenog hemijskog sastava jer u svom molekulu sadrže jod.
Sinteza tiroidnih hormona je složena a da bi se ostvarila neophodno je da se odredjene količine joda, koncentrišu u ćelijama tiroidee i da se pretvaraju u oblik pogodan za ugradjivanje u molekul tiroidnih hormona. Za početak sinteze, kao i kod drugih hormona koje kontroliše hipofiza, neophodan je signal tireotropnog hormona. Njegovim vezivanjem za specifične receptore tiroidee procesi sinteze tiroidnih hormona su pokrenuti. Početak sinteze tiroidnih hormona se odigrava uvodjenjem joda u aminokiselinski ostatak tirozina koji se nalazi u sastavu posebno glikoproteina tiroidee, tireoglobulina. Ovaj veoma veliki protein se nalazi u tiroidnim folikulama ispunjenim tečnošću koja se naziva koloid.
Jod se u organizam unosi hranom, a u tiroidei postoji veoma efikasan mehanizam za njegovo koncentrovanje. Tireotropni hormon stimuliše ulazenje joda u ćelije tiroidee. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracionom gradijentu. U medjusloju, izmedju ćelije i koloida, apsorbovani jodid se oksiduje u jod i ugradjuje u tirozinske ostatke tireoglobulina. Ugradjivanje joda se vrši postepeno ugradjivanjem jednog ili dva atoma joda, a spajanjem dva molekula jodovanog tirozina nastaju tiroidni hormoni. Hormoni tiroidee se pod uticajem tireotropnog hormona oslobadjaju iz depoa endocitozom koloida. Spajanjem vezikule sa lizozomima, pod uticajem lizozomalnih enzima nastaje katalizovana proteoliza i oslobodjeni hormoni tiroidee prelaze direktno u krv. U krvi se hormoni tiroidee vezuju za poseban protein, tiroksin vezujući globulin, sve dok ih ne apsorbuju ciljana tkiva.
Hormoni tiroide imaju veoma značajnu ulogu u metabolizmu. Stimulišu mnoge metaboličke procese, sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. Deluju na metaboličke procese ulaskom u ćelije ciljanih tkiva gde se vezuju za specifične unutarćelijske receptore.
Usled povećanog lučenja hormona tiroidee nastaje hipertireoidizam. Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa, katabolizam proteina, masti i ugljenih hidrata. Najduže poznata bolest tiroidee, nastala kao posledica povećane sekrecije tiroidnih hormona je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Usled smanjene sekrecije hormona tiroidee nastaje hipotrioidizam. Uzrok ove smanjene sekrecije može biti urodjeni nedostatak tireotropnog hormona ili poremećaj u radu hipofize, ali i nedostatak joda u ishrani. Posledice su povecanje štitene zlezde i gušavost (struma). U zemljama gde se javlja endemska gušavost preventivno se u kuhinjku so dodaje jod.

[Pedja_Petrovic]

VISE NEGO FENOMENALNO!!!

[dr_Jelena]

Hvala, hvala ... :lol:



HORMONI SRŽI NADBUBREZNIH ŽLEZDA
Nadbubreg je endokrina žlezda koja se sastoji od srži i kore. Ova dva dela se razlikuju anatomski i funkcionalno, a sintetizuju i različite vrste hormona. Tako kora nadbubrega sintetiše steroidne hormone, a srž hormone aminokiselina. Iz aminokiselina fenilanina i tirozina u srži nadbubrega sintetišu se dva hormona: epinefrin (adrenalin) i noreprinefrin (noradrenalin) .

Hidroksilovanjem tirozina dobija se dihidroksiderivat, dopa a njegovim dekarboksilovanjem norepinefrin. Metilovanjem norepinefrina nastaje epinefrin. Epinefrin, norepinefrin i njihov prethodnik dopa nazivaju zajedničkim imenom kateholamini. Kateholamini aktiviraju unutarćelijske lipaze (enzime koji katališu triacilglicerola), a s druge strane utiču na razlaganje glikogena, odnosno povećanje glukoze u krvi. U ovom drugom slučaju deluju posredno; naime adrenalin (noradrenalin) stimuliše enzim ademilat ciklazu, koja omogućava gradjenje 3’, 5’-cAMP
iz ATR, a nastali ciklični adenozin-monofosfat stimuliše enzime koji razgradjuju glikogen.
Noradrenalin, za razliku od adrenalina, vrlo slabo deluje na metabolizam ugljenih hidrata. Adrenalin i noradrenalin se dobijaju sintetički i koriste se u lečenju astmatičkih napada, za ubrzanje srčanog rada, kao i povišenje krvnog pritiska (izazivaju sužavanje krvnih sudova).

[dr_Jelena]

HORMONI POLNIH ŽLEZDA
Polne žlezde su parni organi, a po funkciji su i egzokrine i endokrine. U testisima osim polinh hormona nastaju i spermatozoidi, a u jajnicima jajne ćelije.

MUŠKI POLNI HORMONI ILI ANDROGENI (od grčkog andros = muškarac)
Glavni hormoni muških polnih žlezda su testosteron i androsteron.
Testosteron i androsteron se sintetišu u intersticijumskim ćelijama (Leydigove ćelije) testisa. U krvnoj plazmi oko 99% testosterona je vezano na glikoproteid koji se zove testosteron - vezujući globulin. Lučenje androgenih hormona iz testisa regulisano je delovanje dva gonadotropina, koje luči adenohipofiza, a to su (FSH) hormon i (LH).
FSH hormon stimuliše razvoj i funkciju semenih kanalića i rast testisa, a LH hormon stimuliće sintezu testosterona u intersticijumskim ćelijama (Leydigove ćelije). Kod zdravog odraslog muškarca se luči 4-12 mg testerona. U dečijem uzrastu do oko 12 godina života polni hormoni se gotovo i ne proizvode. Početkom puberteta njihova produkcija počinje naglo, što dovodi do višestrukog povećanja semenika, mošnica, prostate, semenih vezikula i penisa. Osim tog, delovanjem ovih hormona razvijaju se sekundarne seksualne karakteristike: kosmatost muškog tipa (brada i brkovi), razvijena muskulatura i kostur, šira ramena, dublji glas, veći bazalni metabolizam nego kod žena. Androgeni stimulišu anaboličke procese u organizmu, utiču na metabilizam azota i kalcijuma, ubrzavaju rast i razvitak organa kod mladih organizama. Oni podstiču sintezu DNK i RNK, translokaciju RNK iz ćelijskog jedra u citoplazmu, a stimulišu i sintezu specifičnih ribozomalnih proteina. Testosteron povećava aktivnost DNK - polimeraze. Na kraju svoje funkcije androgeni hormoni podležu procesu katabolizma. U kataboličke produkte androgena koji se susreću u urinu spadaju 17-ketosteroidi. Metaboličke transformacije androgena se vrše uglavnom u jetri.


ŽENSKI POLNI HORMONI
Jajnici su parni organi, koji se sastoje iz dve endokrine strukture: Grafovi folikuli i žuto telo (corpus luteum). Grafovi folikuli luče estrogene hormone, a žuto telo progesteron. Treba naglasiti da estrogeni nisi isključivo ženski hormoni. Oni se sintetišu i u organizmu muškaraca, ali u mnogo manjoj meri. Estrogeni hormoni predstavljaju jedan od faktora koji omogućava normalnu cirkulaciju krvi zahvaljujuci njihovom vazodilatornom efektu (širenje krvnih sudova). Pored toga utiču na smanjenje koncentracije lipida u krvi, a odgovorni su i za zadržavanje natrijuma, kalcijuma i fosfora u organima. Stimulacijom sinteze proteina estrogeni podstiču sazrevanje folikula, ovocitogenezu, razvoj mlečnih kanalića u mlečnim žlezdama, kao i razvoj primarnih i sekundarnih polnih osobina koji karakterišu ženski pol. Estrogeni stimulišu razvoj vagine, uterusa, proliferativni rast endometrijuma kao i rast uterinih žlezda. Oni utiču na razvoj i gradju kostura (posebni izgled karlice). Raspored dlakavosti ženskog tipa, razvoj mlečnih žlezda, itd. Jetra je glavni organ u kojem se vrše metaboličke transformacije estrogena. Estrogeni i njihovi derivati iz organizma se luče prvenstveno konjugovani sa glukuronskom kiselinom i sulfatnom kiselinom. Najpoznatiji predstavnici ove grupe steroidnih hormona su: esteron i estradiol.

[dr_Jelena]

HORMONI ŽUTOG TELA
Žuto telo (corpus luetum) razvija se iz folikula nakon ovulacije. Kada Grafov folikul sazri, on puca i iz njega izlazi jajna ćelija (ovulacija). Na mestu prsnutog folikula razvija se žuto telo, koje luči dva hormona: progesteron i relaksin.

PROGESTERON
Sintetiše se u žutom telu, a i u placenti u zadnjim fazama trudnoće. Pošto se luči posle ovulacije, progesteron stimuliše razvoj endometrijuma i na taj način priprema uterus za primanje i prehranu oplodjene jajne ćelije. Progesteron, zajedno sa estrogenima, stimuliše i razvoj polnih organa žene. On koči ovulaciju i lučenje LH hormona iz adenohipofize. Ako ne dodje do oplodnje jajne ćelije, koncentracija progesterona naglo opada oko 26. dana menstrualnog ciklusa. Za vreme trudnoće progesteron luči i posteljica, odnosno placenta. Uloga progesterona za vreme graviditeta je održavanje trudnoće. On smanjuje kontraktilnost uterusa u toku graviditeta. Njegova koncentracija pred kraj trudnoće opada. Progesteron koji nastaje u kori nadbubrežnih žlezda, žutom telu i placenti ima dva pravca eliminacije iz organizma. Jedan deo se redukuje u pregnandiol. Pregnandiol kao neaktivno jedinjenje luči se putem bubrega, u sastavu urina. Drugi put eliminacije progesterona je žuč.

RELAKSIN
Susreće se u jajnicima i placenti. Po hemijskom sastavu je polipeptid, čija molekulska masa iznosi 6000 daltona. Molekul ovog hormona se sastoji iz dva polipeptidna lanca. Jedan lanac sadrži 22, a drugi 32 aminokiseline. Lanci su povezani bisilfidnim vezama. Po hemijskoj strukturi relaksin je sličan insulinu. Relaksin olakšava širenje karlice za vreme porodjaja.

[dr_Jelena]

HORMONI KORE NADBUBREŽNIH ŽLEZDA

U kori nadbubrežne žlezde se sintetišu dva hemijski srodna, ali funkcionalno različita tipa hormona: glikokortikosteroidni i mineralokortikoidi.

U glikokotrikosteroide spadaju kortizol (hidroksikortizon) i kortizon. Kora nadbubrežnih žlezda luči mnogo više kortizola nego kortizona. Kortizon se, medjutim lako sintetiše, pa ima veću primenu u terapiji. Glikokortikosteroidi nastaju iz progesterona. Pod katalitičkim delovanjem steroid-17-hidroksilaze progesteron prelazi u 17--oksiprogesteron, koji je prekursor za sintezu glikokortikosteroida i polnih hormona. Pri sintezi glikokortikosteroida, 17--oksiprogesteron pod uticajem steroid-21-hidroksilaze, hidroksilacijom na S 21 prelazi u 11-dezoksikortizon. Hidroksilacijom 11-dezoksikortizona na S 11, nastaje kortizol ili hidroksikortizon. Prevodjenjem alkoholne grupe kortizola na S 11 u keto-grupu kortizol prelazi u kortizon. Glikokortikoidi se još označavaju kao pleotropni hormoni jer su neophodni za funkcionisanje gotovo svih ćelija i raznih sistema u organizmu. Neophodni su za održavanje normalnog nivoa glikoze u krvi (odakle im potiče ime). Jer se suprotstavljaju dejstvima insulina spadaju u grupu antagonista insulina. U perifernim tkivima, ovi hormoni ubrzavaju katabolizam masti, te u krvi ima više cirkulišućeg glicerola, koji se koristi za sintezu glikoze.

U mineralokortikosteroide spadaju: aldosteron i dezoksikortikosteron (DOCA). Aldosteron iz progesterona nastaje na dva načina: putem 17--oksiprogesterona i putem dezoksikortikosterona. U prvom slučaju progesteron, pod katalitičkim uticajem steroid-17-hidroksilaze, prelazi u 17--oksiprogesteron. Procesom hidroksilacije na S 18 i S 21, 17--oksiprogesteron prelazi u aldosteron. U drugom slučaju aldosteron nastaje iz progesterona putem dezoksikortikosterona i kortikosterona. Pod katalitickim delovanjem steroid-21-hidroksilaze, progesteron dobija alkoholnu grupu na 21 S-atomu i prelazi u dezoksikortikosteron. Dezoksikortikosteron pod uticajem steroid-11-hidroksilaze dobija ON-grupu na 18 S-atomu i prelazi u aldosteron. Aldosteron se javlja u aldehidnoj i poluacetalnoj formi. Aldosteron delujuci na funkciju bubrega, stimuliše resorpciju natrijumovih i hloridnih jona odnosno sekreciju jona kalijuma.

[dr_Jelena]

U skladu sa potražnjom navedenom u PM ...



Hormon rasta

Hormon rasta ili somatotropin je peptidni hormon koga luči prednji režanj hipofize (adenohipofiza), koji stimuliše rast organizma, a ima ulogu i u ragulaciji raznih metaboličkih procesa.

Hormon rasta nema neki ciljni organ, već ispoljava svoje dejstvo na gotovo sva tkiva u telu. Igra ulogu u regulisanju procesa rasta (rast u visinu), kao i regulisanju raznih metaboličkih procesa (anaboličko dejstvo).

    * Somatotropin podstiče porast zapremine ćelija, samu deobu ćelija (mitoza) kao i diferencijaciju nekih ćelija npr. mišićnih i koštanih ćelija. Posebno je značajno dejstvo ovog hormona na skelet. Pod uticajem ovog hormona povećava se stvaranje proteina u koštanim ćelijama i ćelijama hrskavice (hondrociti), deoba ovih ćelija se takođe povećava, a takođe i transformacija ćelije hrskavice u koštane ćelije. Dijafiza dugih kostiju se izdužuje, a epifize (krajevi kosti) udaljavaju jedna od druge. Između epifize i dijafize nalazi se epifizna pukotina, koja sadrži ćelije hrskavice, čijom deobom i transformacijom nastaju koštane ćelije i kost se izdužuje. Međutim vremenom dolazi do iscrpljivanja ćelija hrskavice u epifiznoj pukotini, tako da se dijafiza spaja sa epifizama i tako se prekida rast kostiju u dužinu. Od tog trenutka one mogu rasti samo u širinu.Kosti pločastog oblika mogu rasti pod uticajem ovog hormona neprestano, pa su u slučaju povećane sekrecije ovog hormona npr. kod akromegalije posebno izražene.

    * Hormon rasta dovodi i do povećane sinteze proteina u svim ćelijama organizma. On stimuliše transport aminokiselina kroz ćelijsku membranu u ćelije, tako da se u njima povećava koncentracija aminokiselina, kao supstrata za proizvodnju proteina. Somatotropin stimuliše i translaciju tRNK (transportne RNK), što dovodi do povećane sinteze proteina. Takođe na nivou jedra podstiče se proces transkripcije, pa se stvara i više informacione RNK (iRNK). Proces razgradnje (katabolizma) proteina se istovremeno usporava.
 
  * Hormon rasta izaziva mobilizaciju (oslobađanje) masnih kiselina iz masnog tkiva i njihovo korišćenje kao izvora energije (lipolitičko dejstvo). Pretvaranje masnih kiselina u acetil koenzim A (acetil-koA) se povećava. Acetil koenzim A se može koristiti za dobijanje energije i sintezu ketonskih tela. Pod uticajem velikih količina hormona rasta mobilizacija masnih kiselina i je toliko velika de se u jetri stvara velika količina ketonskih tela, što može izazvati ketozu.
   
  * Somatotropin smanjije korišćenje i razgradnju glukoze. Smanjuje se korišćenje glukoze, kao glavnog izvora energije (na račun masti), podstiče se i odlaganje rezervnog šećera, glikogena u ćelijama. Povećava se sekrecija insulina, ali se smanjuje osetljivost ćelija na insulin. Poremećaj lučenja somatotropina može izazvati neke forme dijabetesa (dijabetogeno dejstvo).
 
   * Hormon rasta i somatomedin C povećava i reapsorpciju kalcijuma iz creva i povećava stvaranje aktivnog oblika vitamina D, što je u vezi sa stimulacijom rasta kostiju.

[Pedja_Petrovic]

SJAJNO DOC..

BILO BI MOZDA LEPO,DA OBAJSNIS OVDE NA KOJI NACIN UNOSENJEM SINTETSKOG HORMONA RASTA SESUPRESUJE RAD TIROIDNE ZLEZDE,TJ DO CEGA SVE MOZE DA DOVEDE UPOTREBA GH,ODNOSNO SUPRESIJA RADA TIROIDE

[dr_Jelena]

Naravno da ne bi bilo loše imati i taj podatak.

Jjedini problem je što nailaziim na najnovije podatke koji su na engledkom jeziku, a kako bi bili dostupni svima, neophodno ih je prevesti. To će malkice potrajati, jer me stigle obaveze pred godišnji odmor  ... sorry!

[Shumadinac]

Posalji meni materijal na PM ako zelis da malo ubrzamo taj proces.