NESANICA
Mnoge muče teške, iscrpljujuće nesanice kojih uglavnom pokušavaju da se reše pomoću raznoraznih sredstava za spavanje. Poneki tako postaju pravi tabletomani. Nesanica međutim ima svoje uzroke koji se ne mogu ukloniti tabletama, pilulama i ostalim spoljašnjim sredstvima. Ti uzroci su duboko u nama, oni su deo našeg odnosa prema životu. Nesanica je posledica straha od tonjenja u san i prepuštanja snu. U osnovi je to strah od gubitka kontrole nad sobom i svetom oko sebe.
San je gubitak voljne i racionalne kontrole nad sobom, što zastrašuje mnoge ljude. Naročito one koji su ponosni na svoju samokontrolu.
Otkuda tako velika potreba za samokontrolom? Čega se to boje ljudi koje užasava pomisao na gubljenje vlasti nad sobom, pa makar to bilo i samo u snu? Boje se da na površinu ne ispliva nešto što sa mukom potiskuju. Nešto što čuči negde u njihovoj unutrašnjosti i vreba priliku da iskoči. Nešto što ne žele da priznaju ni samima sebi. Želje, osećanja, misli koje se bitno razlikuju od svesnog i racionalnog stava koji su zauzeli, kao i od predstave koju su o sebi stvorili.
To je nešto što preti da ih raznese u paramparčad, da potpuno uništi s krajnjom mukom održavano jedinstvo njihove ličnosti. Samokontrola je način da se na silu, pomoću pomnog nadzora, uspostavi kakvo-takvo unutrašnje jedinstvo i time prevlada duboka emocionalna pometenost.
Gubitak samokontrole predstavlja ogromnu opasnost po unutrašnje jedinstvo. Otuda tako veliki strah od svega onoga što izmiče kontroli, uključujuči tu i san.
Drugi su pak ljudi opsednuti potrebom da kontrolišu i nadziru svet oko sebe, podsvesno uvereni da tako obuzdavaju opasnosti koje odasvud prete. Upinjući se da uvek ostanu budni, oni liče na vojnike koji su neprekidno na straži.
Prepustiti se snu za te ljude znači ostaviti svet bez nadzora. I time otvoriti mogućnost da se dogodi nešto strašno ili bar krajnje neprijatno.
Za te ljude je san krajnja neopreznost. Nesanica je izraz njihovog odbijanja da se, makar privremeno, odreknu nadzora nad pretećim i neprijateljskim svetom.
Nema lakih i brzih rešenja za neprilike koje nas muče. Sve je u nama duboko povezano. Ukoliko želimo da prevaziđemo nevolje, moramo se temeljno pozabaviti sobom. Ko želi da se reši nesanica, mora se suočiti sa svojom potrebom za kontrolom i samokontrolom.
Sve drugo je tek privremeno gašenje požara koji može uvek iznova buknuti.
SAMOPOUZDANjE
Mnogi ljudi osećaju da im nedostaje samopouzdanja. Ovo je jedno od najmučnijih i najporaznijih osećanja koje čoveku izmiče tlo ispod nogu. Manjak vere ljudi bezuspešno pokušavaju da nadoknade na različite načine.
Neki se zaklanjaju iza bučne nadmenosti. Neki pokušavaju da iznude tuđe divljenje kako bi nečim spolja podrprli poljuljano samopouzdanje. Mnogi očekuju da će im uspeh, karijera, slava ili novac obnoviti veru u sebe. Neki se tome nadaju od ljubavi. Ima i onih koji od sebe potpuno dižu ruke, proglasivši se beznadežnim slučajevima.
Sve je to zaludno i jalovo rasipanje energije. Pokušaji da se nečim spolja podigne samopoudanje ne uspevaju jer ne mogu uspeti. Sama nam to reč uostalom kaže - uzdati se moramo u sebe.
Zato je samopouzdanje neraskidivo povezano sa samospoznajom. Da bi se čovek uzdao u sebe, mora najpre sebe poznavati. Mora znati svoje mogućnosti i ograničenja, svoje vrline i svoje mane, svoje prednosti i svoje nedostatke.
Nedostatak samopouzdanja je izraz nepoznavanja vlastite ličnosti. Čovek koji sebe ne poznaje s razlogom ima osećaj kako se na sebe ne može osloniti.
Često se brkaju samopouzdanje i potreba za svemoći. Tako se sampouzdanom smatra ona osoba koja je sebe uverila da sve može.
Ovo je kobna zamka koja uništava umesto da gradi samopouzdanje.
Svemoć je ljudskom biću nedostupna. Svi smo mi ograničeni na ovaj ili onaj način. Ukoliko ne uspevamo da se pomirimo sa svojim ograničenjima, još više ćemo srozati sebe i još dublje zatrti veru u vlastite mogućnosti. Jednostavno - dokle god se poredimo sa nekim zamišljenim svemogućim bićem, sami ćemo sebi izgledati ništavno i jadno. To je najsigurniji način da sami sebe unizimo i i «ubijemo u pojam».
Uzdati se u sebe, znači sebe poznavati i sebe prihvatiti onakve kakvi jesmo.
DEPRESIJA
Ličnost u depresiji je ličnost u rasulu. Oseća se utučeno, jadno, ništavno, bespomoćno. Potištena je, sumorna, bezvoljna, razdražljiva, obeshrabrena, preplašena, preplavljenja očajanjem i beznađem. Gubi interesovanja i želje kao i uverenje da išta može postići. More je mračne misli, opsedaju crne slutnje i proganja osećanje krivice. Depresija ne pada s neba. Ona se ne sručuje na čoveka tek tako, niotkud iako se to ponekad može učiniti. Osoba zahvaćena depresijom teži da potisne prave uzroke onoga što ju je snašlo a okolina u kojoj živi ih lako previđa, retko se o njima pita a još ređe ih ozbiljno istražuje.
Ličnost u depresiji je doživela težak poraz koji je naprosto rasturio odbrambeni sistem uz čiju pomoć obično uspeva da se nosi sa životom.
Težak poraz nije isto što i nesreća, nedaća, kakav promašaj ili neuspeh. Nesreća nas može oprhvati tugom, ispuniti žalošću. Nedaća može biti manje ili više neprijatna i bolna. Promašaj ili neuspeh mogu poremetiti ili osujetiti neke naše planove i namere. Ali nas samo ono što doživljavamo kao težak poraz može uzdrmati iz temelja. Samo je to onaj neizdrživi udarac koji nas slama.
Ono što se prima kao udarac koji se ne da podneti razlikuje se od ličnosti do ličnosti. To ne zavisi od težine nekog događaja ili okolnosti već od odnosa koji osoba ima prema onome što joj se događa i što je okružuje.
Ljudi su skloni da pomisle kako osoba u depresiji jednostavno preterano reaguje na udarce koje život nanosi svakom. Ali se ne radi o tome. Ličnost u depresiji ne reaguje preterano. Za nju stvari koje joj se dešavaju imaju sasvim drugačije značenje nego za druge. Ona ih vidi u sasvim drugom svetlu.
Naime, mnogi ljudi grade vlastiti odbrambeni sistem, stvarajući predstavu o sebi kao o izuzetno značajnoj, nadmoćnoj, savršenoj, svemogućoj i nepovredivoj ličnosti. Ta predstava ne mora biti uvek svesna i najčešće to nije, bar ne u punoj meri, ali bez obzira na to ima odlućujući značaj u životu tih ljudi.
Udarac koji ih slama je udarac koji uništava predstavu o nadmoćnom biću kakvo se verovali da jesu, što im je pružalo iluziju da su zaštićeni. Sve loše što im se dogodi nije za njih rđavo samo po sebi već po tome što je pretnja nerealnoj predstavi koju su izgradili o sebi.
Ima, međutim, i ljudi koji mogu upasti u depresiju prividno sasvim bezrazložno. Oni mogu postati potišteni, utučeni, preplašeni, bezvoljni iako im spolja gledano ide sasvim dobro, ponekad i posle uspeha koji su postigli.
To su ličnosti koje veru u vlastitu nadmoć ne grade na spoljnjem uspehu već na nečem drugom. Recimo na samopožrtvovanju, svetačkoj nesebičnosti, spremnosti na odricanje, mučeništvu, uzvišenom preziru prema ambiciji, isticanju, materijalnim dobrima i tome sličnom.
Kod takvih osoba zapravo uspeh i blagostanje mogu predstavljati napad na odbrambeni sistem jer mogu podriti uverenje o vlastitoj moralnoj nadmoći.
Depresija je slom ali ne naše stvarne već naše imaginarne ličnosti i utoliko se taj slom teže podnosi.
Što smo od sebe udaljeniji, to ćemo biti skloniji depresiji.
Za borbu sa depresijom najvažnije je da sebe razumemo i sebe prihvatimo onakvim kakvi jesmo.
SAMOUBISTVO
Onaj ko smera ili počini samoubistvo veoma je retko svestan konačne, neopozive, definitivne prirode onoga što namerava ili čini. Samoubica veoma retko razume da se tu radi o stvarnom kraju, o nečem posle čega nema ni predomišljanja ni kajanja. I to je ono najopasnije jer ga zavodi na put sa koga povratka nema. Ljudi sebi najčešće prekraćuju život nesvesni šta to zapravo čine, ne shvatajući da više nikada neće moći da vrate život koji sami sebi oduzmu. "Kada mene više ne bude bilo", misli samoubica, kao da će i dalje biti tu da vidi ono što će biti kada "njega više ne bude bilo".
Oni koji se odlučuju na samoubistvo, zapravo, ma kako to paradoksalno zvučalo, ne žele da zaista umru. Kao što, uostalom, niko to ne želi niti može želeti jer se takva želja protivi onom najosnovnijem instinktu, instinktu samoodržanja koji je duboko usađen u svakome od nas. Kada bi shvatio da ga posle nameravanog samoubistva zaista neće biti, samoubica bi se, kao i svako drugi, sledio od straha.
Osobe koje se bave samoubilačkim mislima i koje ih ponekad, na vlastitu i tuđu nestreću, sprovedu u delo, žele zapravo da jednim krajnje dramatičnim postupkom postignu nešto drugo.
Šta?
Od slučaja do slučaja, od čoveka do čoveka, to mogu biti različite stvari.
Ličnost se tako može baviti samoubilačkim mislima kako bi našla utehu u samosažaljenju u kome se zatim rastapa.
Može nameravati, najavljivati pa i pokušati ili izvršiti samoubistvo kako bi skrenula pažnju na sebe i tako se suprotstavila zanemarivanju koje je duboko boli.
Ili kako bi uputila poziv za pomoć. Bilo zato što je ponos sprečava da pomoć zatraži na drugačiji način, bilo zato što se na njene manje dramatične i manje drastične apele niko ne odaziva. Ili bi da tako izdejstvuje milost i razumevanje.
Ličnost može želeti da se samoubistvom nekako izvuče iz mučne situacije iz koje ne nalazi izlaza jer je uhvaćena između vlastitih ili tuđih protivrečnih ili nemogućih zahteva. Da tako "sve preseče" i "sa svim okonča", da "se smiri".
Može to biti i neka vrsta pasivne pobune kod inače poslušnih osoba koje naizgled pokorno i bez otpora prihvataju sudbinu koja im je nametnuta.
Samoubilačke pretnje mogu služiti i kao sredstvo ucene, kao pokušaj da se nešto iznudi.
Samoubilački poriv se može javiti u okolnostima koje čovek doživljava kao krajnje sramne i ponižavajuće, kao "gore od smrti", i tada je pokušaj da se izbegnu stid i poniženje. Naravno, ono što se doživljava kao krajnje sramno i krajnje ponižavajuće različito je za različite ljude i zavisi od toga šta kod sebe najviše cene i čime se najviše ponose. Primera radi, ličnost ponosna na svoje znanje i školske uspehe će se zbog loše ocene osetit veoma poniženom i postiđenom, pa će biti sklona da pomisli i na samoubistvo, dok za druge to neće imati tako veliki značaj. Gubitak profesionalnog položaja neke može gurnuti u samoubilačko raspoloženje dok kod drugih to neće biti slučaj.
Slično je i sa ličnostima prekomerno ponosnim na svoju lepotu, zdravlje, snagu, imovinu, snalažljivost, moralnu besprekornost, društveni ugled, popularnost, poželjnost, neodoljivost, uticaj, važnost i tako dalje. Opasnost od samoubličakih misli i pokušaja je direktno povezana sa nerealnošću i razmerama konkretnog ponosa i žestinom udarca kojim ponos biva uzdrman. Što se čovek više poistovećuje sa predstavom koju je stvorio o sebi, to će biti podložniji samoubilačkim iskušenjima ukoliko ova predstava bude uzdrmana.
U ovim slučajevima na delu su i napad samoprezira, koji se može sažeti u "kada nisam ono što bih morao biti, bolje da me nema" i samokažnjavanje zbog neuspeha. Tako se čovek samoubistvom sveti sebi. I time bi da se učrvsti u iluziji da se nekako uzdigao iznad sebe samog.
Ali zaprećenim, pokušanim ili ostvarenim samoubistvom ljudi često žele da kazne druge i da im se osvete zbog povreda koje su im naneli tako što će ih opteretiti osećanjem krivice. Ovde je moto: "zažaliće oni za sve što su mi učinili kada me ne bude bilo, ali će tada biti kasno." I ovde samoubica smeće s uma jednostavnu činjenicu da od tog eventualnog žaljenja ništa neće imati jer ga zaista neće biti ako ostvari svoj naum.
Samoubica je u nesporazumu sa samim sobom i sa činom koji smera. Cilj mu je da nešto postigne na način koji svako postignuće čini besmislenim. Hteo bi ono što zapravo neće jer se ne može hteti. I odlazi na put bez povratka ne znajući šta zapravo čini.
ANKSIOZNOST
Jasna, određena i neposredna pretnja prirodno budi čist strah. Anksioznost je, međutim, mutan, raspršen, sveprožimajući strah, prividno bezrazložan, nepovezan sa određenom i neposrednom opasnošću. Čist strah je trenutan i prolazan, anksioznost je trajno i mučno stanje. Anskioznost se može javiti kao stalna a prigušena strepnja, različitog intenziteta. Kao teskoba koja nas nikada ne napušta. Kao neodređena uznemirenost.
Stalna uznemernost može provaliti kroz napade prividno ničim izazvane panike, uz mučninu, gušenje, lupanje srca, znojenje, dijareju.
Anksioznost nas čini napetim jer smo neprekidno na oprezu, spremni da se branimo od neke nepoznate opasnosti. Jedan je od važnih uzroka nesanice. Anksiozne osobe se ne usuđuju da zaspu iz straha da ih u snu, kada su bez odbrane, nešto ne zaskoči.
Anksioznost je to mučnija i to ju je teže podneti što joj je uzrok nejasan. Nejasno i nepoznato najteže pada i najviše plaši.
Čega se to anksiozna osoba zbilja boji i zašto su skrivene veze između staraha i njegovog pravog uzroka?
Ovako duboko potisnut strah mora da se odnosi na nešto što je za osobu od veoma velikog značaja, što se mora sačuvati po svaku cenu, a što na svakom koraku može biti ugroženo. Nešto bez čega živeti izgleda nezamislivo a čemu je skoro sve pretnja.
Šta je to toliko važno a veoma lako može biti ne samo teško povređeno već i uništeno?
To je nerealna predstava koju smo stvorili o sebi i koje se grčevito držimo, u uzaludnoj nadi da ćemo njome nekako nadomestiti nedostajuće samopouzdanje.
Stvarnost je zaista, bukvalno na svakom koraku, pretnja ovoj predstavi.
Prikrivanje veze između straha i njegovog uzroka je deo nesvesnog zaštitnog sistema kojim bismo da sačuvamo iluziju da smo nešto više nego što uistinu jesmo.
Anksiozna osoba strepi s razlogom. Ono što pokušava da sačuva je, u svojoj nestvarnosti, toliko krhko da zaista se zaista i pod najblažim udarom može raspasti.
Anksioznost nije sudbina, nismo na nju osuđeni. Anksioznost se da prevazići ukoliko se odreknemo onoga što nismo, niti možemo biti, i prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo.
Спознај себе (грч: γνωθι σεαυτόν гноти сеаутон) је чувени старогрчки натпис који је стајао на улазу пророчишта у Делфима. Ова изрека се приписује неколицини грчких мудраца, међу којима су:
Хилон из Спарте
Солон из Атине
Талес из Милета
Хераклит из Ефеса
Питагора са Самоса
Сократ из Атине
Izreka deluje glupa ali nudi resenja za mnoge probleme
Tema: PROBLEMI S KOJIMA CEMO SE PRE ILI KASNIJE SUSRESTI (Pročitano 6946 puta)