OVO SAM MORAO DA PODELIM SA NEKIM
Pismeni zbog kojeg je nastavnica zaplakala a bogami kada sam ga i jda dobio da procitam zapitao sam sebe neke stvari....
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
IZMEDJU DVE VATRE
Naslov ovog mog rada verovatno asocira na zezanje,ali verujte mi pisat cu o svemu,ali najmanje o njemu.Potrudit cu se da docaram recima sve ono sto radim,oseca I mislim.Pisat cu vam o svom nacinu zivota.Naravno,odmah na pocetku naglasavam da je upravo ovo put koji sam sam izabrao,iako sam imao mogucnosti da izberem puno laksi put,ali taj laksi put nije pratio moje snove.
Zivot I odrastanje u kuci profesionalnog sportiste,naravno da je mnogo uticao na mene.Od malena sam naucen da je sport bitan kao I skola prvenstveno zbog zdravlja,a ocevo odricanje u njegovom sportu ostavilo je veliki pecat I dovelo do takvog nivoa svesti da ukoliko zelim da se bavim sa necim,to moram da radim najbolje…He,naravno,nasmejat cete se jer se sa takvom konstatacijom ne mogu hvaliti kada je rec o skoli,ali…
Odrastao sam u ravnici gde je bundeva najvece brdo,u Vojovodini,u gardicu koji su proslavili sportasi.Backa Palanka poznata je po kajakasima,bodibilderima I nadasve rukometasima. Iz RK Sintelona ponikla su brojna poznata imena:Zarko Sesum,Marko Vujin,Bojan Beljanski I naravno Ognjen Pertovic.
Na prvi trening otisao sam “preko veze” kao najtrapaviji decak generacije.Bio sam toliko trapav da me majka ucila da trcim kako se ne bi zaplitao za sopstvene noge.Zahvaljujuci upornosti I mojoj ljubavi prema rukometu,a uz veliku podrsku cele porodice,sve vise sam napredovao.Jedva sam cekao letnje raspuste za vreme kojih bi trenirao ne samo u klubu ,vec I sa ocem u teretani I sa privatnim trenerima koji su otklanjali sve moje nedostatke svojim pravilnim savetima.Secam se da me je mama jednom pitala:”Pa ,Ogi,ceo raspust ti prodje u treningu,nisi se ni jednom okupao,jel ti nije zao?”Nije mi bilo zao jer sam ja jedva cekao da skola zavrsi kako bih sve vise vremena imao za najbitniju stvar u mom zivotu-rukomet.
U pocetku sam bio odlican djak,a vec od sestog razreda sam popustio u skoli.Mama je to najteze podnela,razgovarala je sa mnom,kaznjavala me,ludila,ali je na kraju popustila,ali je I dalje insistirala da bar budem vrlo dobar I da vodim racuna o ponasanju I postivanju starijih.T o je rakla,ali je ipak cesto zvocala iako je pratila sve moje utakmice I zajedno sa tatom I bratom putovala po svim gradovima duz Vojvodine,Srbije a I dalje,a cak je I kupila kameru pa snimala sve te utakmice.Moja je porodica zivela moj zivot,I pratila ne samo mene vec je davala podrsku celom timu.A tim je bio tim snova, ..
Lepe godine naseg druzenja prestale su bas u vreme kada sam ja proglasen za najbolje levo krilo na prvenstvu Srbije za 95 godiste,u vreme kada sam zavrsio osmi razred,ali ne mojom voljom vec zbog cudne situacije u kojoj je jedan covek raspustio klub,a grad nije nista poduzeo da se rukomet spasi.Nas klub se raspao,deca su raspustena na ulice,a moj zivot je izgubio smisao…
Uskoro sam dobio poziv da odem u Madjarsku u RK Vesprem na probu,zatim su me zvali iz RK Napredak I RK Knez Lazar,zatim I iz RK Crvena Zvezda.Moji roditelji nisu hteli da donose odluke ,vec su me pustali na probe ,pa da na osnovu svojih utisaka odlucim gde mi se vise svidja.Nisu mi rekli ni ostani ni nemoj,samo su mi rekli da je skola na prvom mestu,jer ne mogu ostati nepismen jer je biti sportista biti rob.Tada su prolazili kroz pakao,ja to znam,I znam da su podneli veliku zrtvu zbog mene I moje srece.Dali su mi par saveta,na osnovu kojih sam odlucio sta cu.
Stigao sam u Krusevac,grad udaljen od mog rodnog grada 350 km.U stanu zivim sam,sam spremam,perem ves,peglam,a ponekad spremam I jest.Trening imam dva puta dnevno,vikendom sam na utakmicama.Kuci idem samo za raspust na polugodistu,a leti sam kuci mesec dana.Uglavnom sam sam.Osim drugara sa treninga ,druge porodice u Krusevcu nemam.Roditelji se trude da dodju I dovedu brata,ali ostale meni drage ljude ne vidjam.Za izlazke vikendom,nemam vremena,zbog utakmica.Izgleda kao pakao,jel da ?Ali ,ne!
Ovo je ono o cemu sam mastao,dok sam bio mali.Ovakav zivot sam zamisljao I ovo bas volim.Jeste da mi fale bakicini “crveni rezanci”,dedin macor,moj motor,mamino sklanjanje razbacanih stvari,fale mi nasa zajednicka putovanja,stara lica I jedna Marina…Jeste da moram puno toga sam,ali…Kada osetim miris lepka za loptu,kad se skinem u dres,sretan sam.Deset golova po utakmici I ukus pobede,izbrisi sve masnice koje zadobijem na terenu.Kad vidim rukometnu loptu,zaboravim na bol u preponi I na skolu,iako na skolu je tesko zaboraviti…
Nema dana kada me majka ne nazove I ne pita sta je bilo u skoli,sta ima novo,I ima li kakvih ocean.A meni muka.Skola je kao kompromis,sklopljen izmedju mene I mame I glasi ovako:”Ako hoces rukomet,moras zavrsiti skolu!Ne moras biti odlican,cak ni vrlo dobar,samo je zavrsi!”Mozda ste primetili uzvicnike na kraju recenice.He,toliko o kompromisu.
I tako ja putujem ovim cudnim putem koji sam izabrao,izmedju dve vatre.Prva vatra je moja velika ljubav prema rukometu,a druga je moja velika muka sa skolom I datim obecanjem da cu je zavrsiti.
Ha,I opet se moram nasmijati jer sam se setio recenice koju je moj brat rekao majci kada je u autu plakala zbog toga sto je mene ostavila:”A sto ti places?Ko mu je kriv?Sam je htio da ide,ja nikada necu otici,kad imam sve sto bi se mucio.”
I bas sa ovim citatom cu zavrsiti ovaj pismeni rad.