Svako ko je ljubitelj motora, čuo je za njegovo ime...neko ga ne voli, ali ga poštuje.....ipak mnogo je više onih koji ga vole...postao je legenda...od nedavno je na zasluženom odmoru-penziji....njemu u čast ide ovaj post.
TROY BAYLISS - HEROJ RADNICKE KLASETamo negde u svetu postoji 23-godišnji motorciklista koji će se u proleće oprobati na stazi. U mislima mu je verovatno da se zabavi, nauči koju stvar više o vožnji motora i možda, ali samo možda, pobedi koju amatersku trku.
Na povratku kući nakon uspešnog vikenda na stazi pomisli će ne bi li bilo super kad bi ovu zabavu mogao pretvoriti u posao, karijeru; ne bi li bilo super da ga primeti neka fabrička ekipa, ne bi li bilo super da završi u Svetskom Superbike prvenstvu?
Naravno, odmah će se opametiti jer 23-godišnji amateri ne postaju fabricki Superbike vozači. tj. ne ako nisu Troy Bayliss...
Istina je. Troy Bayliss kaže da se počeo trkati na uličnim motorima tek sa 23 godine. Ali nije da se pre toga uopšte nije trkao. Kao klinac je vozio motocross, čak mu je i dobro išlo, ali je odustao i zaposlio se kao lakirer u limarskoj radionici u svom rodnom gradu. U Australiji lakireri ne žive loše; lova je dobra, a ako dobro odigraš sa kartama koje imaš možeš postati vlasnik svoje vlastite lakirnice i ubiti se radeći. Ili dok te ne ubiju hemikalije iz boja. Bayliss je lakirao automobile 8 godina, oženio se, dobio decu i imao život. Normalan život.
I da nije bilo kazne za prebrzu vožnju i Kawasakija u izlogu prodavnice, možda nikad ne bi ostavio taj život iza sebe...
"Sve to je počelo kad sam izgubio vozačku za auto zbog... pa, zato što sam imao 17 godina i bio malo bedast. Pa sam morao kupiti bicikl da bi imao kako ići na posao. Upoznao sam tipa koji sad zarađuje za život tako što se trka na biciklima. On me uvukao u vožnju na bicikli. Svaki dan pre posla išao bi trenirati. Svaki dan bi prošao pokraj Kawasakijevog zastupnika. Imali su jednog ZXR-a 750 koji me je gledao. Iz nekog razloga, opet me uhvatila groznica. To me nateralo da se opet trkam. Imao sam motor par meseci i vozio ga po putu, a onda sam pomislio "Ovo je ludo i preopasno za cestu", pa sam probao voziti na stazi i eto!"...Bayliss je tada imao 23 godine...
Na stazi, opremljen kombinezonom i startnim brojem, Bayliss je napravio ono što malo koji amater napravi: pustio je motor takav kakav je i samo ga vozio, samo menjao gume i točio gorivo. Nije se koncentrisao na karburaciju ili prenose, koja guma gde bolje radi, nego na to da odveze što je brže moguće na tom motoru. Shvatio je kako će ako iz zadnjeg zavoja izađe 20 cm šire imati 5 km/h veću brzinu na pravcu, kako je prilično lako preći drugog vozača na kočenju; male lekcije koje su ga učinile boljim vozačem.
Naravno, činjenica da Bayliss i njegovi prijatelji koji su mu pomagali nisu imali pojma što rade...je uveliko pomogla.
Bayliss se priseća: "Nisam imao nikakav auto, pa bi izvadili zadnja sedišta iz rodjakovog kombija i u njemu prevozili motor na trke. Max (rodjak) i ja nismo imali pojma o trkama. Samo bi natočili benzin u motor i trkali se." Neznanje je blagoslov. "Sedeli bi u boksovima i gledali sve te vozače kako nešto rade po svojim motorima. Pitali smo se šta rade po tim motorima celo vreme. Bilo je baš smešno."
Bayliss je zaslužio svoje mamuze u amaterskim trkama, došao do nacionalnog nivoa, sa još žešćom konkurencijom i više snage i opet pobeđivao. Počeo je voziti u Australijskom Supersport prvenstvu i odmah izbio na čelo. To je bila karakteristika njegove vožnje; više manje svaki put, bez obzira na sve, bio je napred. Nekad bi pobedio, nekad pao, nekad završio pozadi, ali stalno bi izbijao napred. Vozača s takvim kvalitetom je teško ignorisati, iako je prestar za fabričkog vozača.
I onda je čovek po imenu Mat Mladin, koji je u to vreme vozio za Kawasaki Australija, srušio svoj Ultralight (mali avion) i slomio gležanj. Kawasaki je trebao zamenskog vozača i Bayliss, koji je imao dobre rezultate i pravi "ja-to-mogu" stav, je izabran. Bayliss se priseća... "Tad sam vozio Supersport 600. Mat ima ultralaki avion i razbio ga je i slomio nogu. Dobio sam priliku da vozim za Team Kawasaki. Kvalifikovao sam se prvi; borio sam se za prvo mesto u zadnjem krugu. Mislio sam "pobedi ću!" i to je bilo to. Ušao sam tipu s unutrašnje, pogodio ga, pao i slomio zglob."
"Mislio sam – to je to, više nikad neću dobiti drugu šansu."
Ali dobar vozač koji može biti napred u trci, među vodećima, iako pada, više vredi timovima od vozača kojima se pripisuje milion sigurnih, sporih krugova. Pobeda je ipak cilj trkanja. Iz Kawasakija su nazvali Baylissa. "Mladin odlazi, jesi li još zainteresovan?"
Idemo do GP Australije 1997. Bayliss je wild-card vozač, kvalifikuje svog Suzukija 250 na šestom mestu i na istom završava trku, odmah iza Tetsuye Harade, što je ravno Suzukijevom najboljem rezultatu godine. Na cilju, samo četiri mesta ispred njega je možda najbolji GP 250 vozač svih vremena Max "mrzim svog tatu" Biaggi.
Bayliss se cele trke krvavo borio, u jednom trenutku bio i drugi. Kasnije su se GP zvezde žalile na njegov stil vožnje; da je preagresivan i da nije u duhu klase. Bayliss nije obraćao baš previše pažnje na to. Nije im došao prostreti crveni tepih....došao se boriti.
Super stvar kod GP trka je to što ih prenosi televizija. Nekoliko agenata u Engleskoj je videlo što Bayliss, koji je opet prestar da bi dobio fabrički motor, može napraviti od jedne šanse.
Ko bi rekao, odjednom vozi fabričkog Ducatija u Engleskoj. Nema više Australije, lakirerske maske i običnog posla. Bayliss priznaje da je to doba života u kojem bi se on i žena povremeno pogledali preko stola i počeli smejati. Smejati životu koji ih je doveo dovde.
Engleska: grozna hrana, uvek prisutni crni oblaci i sto godina stare staze sa skokovima. Bayliss se bacio na posao, ali malo zabrljao u svom delu posla, njegov tim malo u svom delu prve sezone i eto. Sledeće godine su se oboje popravili i Bayliss je osvojio titulu Britanskog prvaka u Superbike-u. Britanski novinari su ga zavoleli. Bayliss je ustvari jedan od onih momaka kakve ste poznavali na praksi u srednjoj školi. Jedan od onih koji, iako ni sam ne zna raditi sa strugalicom za drvo, će pomoći u projektu izrade drvene klupice.
Ljudi iz Ducati Corse su bili zadivljeni tim čovekom iz Australije koji živi u Engleskoj i vozi njihov motor. Onda su došli do spoznaje da trebaju nekog brzog da proba osvojiti titulu u Americi. Bayliss je postao taj čovek.
Iako nije znao ni jednu američku stazu, šta više, nikad nije vidio ni Ameriku dok nije izašao iz aviona, došao je na Dunlopov test u Daytoni sa Vance & Hines Ducati teamom i otišao od tamo kao najbrži. Podsećao je na Troya Corsera. Kad je Corser završio drugi na Daytoni 200 pitali su ga, ne oseća li se kao da je malo na pogrešnom mestu, u visokom društvu kad se trka sa Eddie Lawsonom i Scott Russellom. "Ne boj se nikoga, poštuj svakoga" rekao je. I mislio je ono što je rekao.
Nakon testa na Daytoni pitali su Baylissa nije li ga malo strah tog mesta. Velike brzine, deo koji se vozi po ovalu, kamene gume..? "Ne sme me to zabrinjavati stari, imam ženu i decu koje trebam izdržavati."
Dve trke nakon početka AMA sezone, Bayliss je poslan u WSBK da pokrpi stvari tamo nakon Fogartyeve ozlede. Bayliss se dobro uklopio. Nakon što je srušen u Sugu, Bayliss je pauzirao jednu trku – Ducati Corse je doveo Cadaloru za trku u Donningtonu, što se pokazalo kao velika greška. Bayliss se vratio u team za možda najveću trku u WSBK prvenstvu – Monzu.
Niko nije takvo šta očekivao. Kvalifikovao se solidno, većinu vremena je proveo promatrajući druge vozače, uglavnom japanske. Gledao je da li su to isti momci koji će ga srušiti u prvom krugu ne bi li do prvog zavoja došli za jedno mesto više nego što su bili na startu. Završio je četvrti u obe trke.
Sledeći na redu bio je Hockenhiem. Bayliss je u prvoj trci jednostavno nestao i pobedio s velikom prednošću. Bum! Italijani su bili sigurni da su našli Foggyevu zamjenu, bar za sad.
Bayliss je iz radničke klase. On je jedan od nas. On jede sa svojim mehaničarima; ne u istoj sobi, ne na kraju stola, udaljen od ostalih, nego s njima, laktovi im se dotiču, smeje se s njima. I on je jedan od njih. On zna koliko naporno rade i da jednom greškom može njihov krvavi rad pretvoriti u gomilu gvoždja. Slobodnih dana, kada nije sa ženom i decom, vozi se s njima u autima. On je vozač koji nije zaboravio osećaj ključa u rukama.
Kako je sezona sazrevala, ljudi u Ducatiju su shvatili kako se Foggy ne vraća. Baylissu je poslan ugovor kojeg je potpisao. Ne daj da ti dobra prilika promakne.
Kad su pitali Bena Bostroma, koji je strašno usredotočen na utrke, da li zna da je Bayliss verovatno jedini 23-godišnji amater koji je dospeo do ovog nivoa odgovorio je: "Nisam znao. Ali ima smisla. To se vidi po njegovoj vožnji. Vozi se kao da se nikad ne želi vratiti."
I ostalo je legenda...
