Kult tela
U sportu dominira kult tela i mišiane snage koji je uoblieen u Coubertinovoj maksimi
„u mišiaavom telu borbeni duh“ (mens fervida in corpore lacertoso). Dok u antiekom
telesnom agon-u postoji spontani odnos eoveka prema telu, koji proistiee iz
doživljavanja tela kao sastavnog dela kosmosa i kao izvorišta životne energije
eoveka, u sportu dominira instrumentalni odnos eoveka prema svome telu. Sve je
podre.eno modeliranju koje se zasniva na kapitalistieki (zlo)upotrebljenoj tehnici i
nauci: kao što je u antici telesni izgled trebalo da bude u jedinstvu sa (geometrijski
ustrojenim) kosmosom, tako u savremenom svetu telesni izgled treba da bude u
jedinstvu sa socijalno- darvinistiekim i progresistiekim duhom kapitalizma. Isto tako,
u sportu kult tela nema veze sa širim religioznim kontekstom, kao što je to bilo u
antici, vea je sredstvo za stvaranje pozitivnog karaktera i pozitivne svesti, kao i
sredstvo za demonstriranje ekspanzionistieke moai kapitalizma. U sportu nema
antropomorfnih simbola koji predstavljaju vladajuau moa poretka, kao što su to
bogovi u antici. Tu ulogu preuzimaju sportisti, s tim što je njihovo telo i izgled u
potpunosti podre.eno prirodi vladajuaeg poretka. Umesto antiekog holistiekog
pristupa telu, insistira se na ekspanzivnoj mišianoj snazi i mehanizovanju tela. U
sportu eovek se uklapa u kapitalistieki kosmos putem tela i telesnog stava koji
odgovara dinamiekoj i progresistiekoj prirodi kapitalizma. “Sportski duh” je pojavni
oblik ekspanzionistiekog i progresistiekog duha vladajuaeg poretka, a “sportsko
telo” je najautentieniji kapitalistieki oblik degenerisanja tela i kao takvo je “natklasni”
i “nadrasni” model tela. Radi se o ideološkom telu koje je izraz totalitarne i ekocidne
prirode vladajuaeg poretka. Dehumanizovanom i denaturalizovanom svetu, koji se
temelji na kapitalistiekoj destrukciji, odgovara dehumanizovano i denaturalizovano
telo i destruktivni pokret.
Sport je oblast gde je tehnizovanje ambijenta, eoveka i me.uljudskih odnosa
dostiglo vrhunac. On je jedno od najvažnijih sredstava kapitalizma za uništavanje
humanistieke i za stvaranje “tehnieke civilizacije”. “Sportivizacija” sveta najradikalniji
je oblik denaturalizovanja i dekultivisanja eoveka i sredstvo za njegovo uvlaeenje u
životnu i duhovnu orbitu “tehnieke civilizacije ”. Nauka nastoji da stvori takvo biae
(mašinu), koje ae biti lišeno svih onih ljudskih osobenosti koje predstavljaju
prepreku za obaranje rekorda i proizvo.enje sve krvavijeg sportskog spektakla.
Sport se oslanja na mehanicistieku filozofiju tela i pronalazi mimetieke impulse u
industrijskom i militaristiekom pokretu. Umesto prirodnog pokreta i prirodnog tela,
dominira mehanika pokreta, telo postaje kavez tehnieke racionalnosti, a “takmiearski
karakter” otelotvorenje vladajuaeg destruktivnog duha. Treneri postaju tehnieari
tela i goniei robova koji treba da omoguae postizanje zadatih rezultata (rekorda) po
cenu uništenja eoveka. Istovremeno, sakati se duh eoveka i stvara kult tehnizovanog
tela i na taj naein kult “tehnieke civilizacije”. Radi se o takvom naeinu mišljenja koje
apsolutizuje kvantitativno merljivi ueinak koji se postiže po cenu uništenja prirodnog
biaa eoveka (princip “veaeg napora”). Sportom se stvara kapitalistieka ideološka
sfera i odgovarajuae “javno mnenje” tako što se uništava emancipatorsko nasle.e
gra.anskog društva koje pruža moguanost za osloba.anje eoveka od ekocidne
kapitalistieke tiranije.
"Disciplinovanje" tela u gra.anskoj telesnoj kulturi i sportu odgovara nastojanju da
se priroda stavi pod kontrolu vladajuaeg poretka: "kroaenje" tela odgovara
"kroaenju" prirode. Sportom se ne oplemenjuje prirodno biae eoveka, vea se
"disciplinuje" tehnokratski zasnovanim drilom u kome dominira mehanika telesnog,
pri eemu telo postaje mašina. Za razliku od srednjeg veka, gde se radi o obraeunu s
telom koje postaje obraeun s "lažnim" zemaljskim svetom, u gra.anskoj pedagogiji
radi se o potiskivanju i uništavanju svega onoga u eoveku što ne odgovara
potrebama kapitalistiekog poretka i što može da ga ugrozi, i o razvijanju svega
onoga što doprinosi oeuvanju poretka. Otuda Coubertin insistira na "utilitarnoj
pedagogiji": "dobro" je ono što je korisno za vladajuai poredak. Agresivni borilaeki
("zdravi") egoizam, nezajažljiva "potreba" za sticanjem i vladanjem (tlaeenjem) - to
su "prave" odlike "uzornog” buržuja. Coubertinov princip "veaeg napora", koji
uslovljava bespoštedni odnos eoveka prema svome telu i kome u psihološkoj sferi
odgovara princip “gramzivosti”, odgovara kolonijalno-pljaekaškom odnosu prema
prirodi. “Razvoj sporta” zasniva se na ekocidnoj logici: telesni dril uništava telo, koje
je neposredna priroda za eoveka, i na taj naein kida vezu eoveka sa prirodom i
onemoguaava život u prirodi. Tehnizovani uslovi života, što znaei na kapitalistieki
naein degenerisana priroda, postaju životna sredina eoveka kojoj on „spontano“ teži
i u kojoj može da preživi. Na primeru sporta može se jasno videti da kapitalistieki
naein proizvodnje ne preobražava prirodu u korisne stvari, vea da je degeneriše i
uništava: odnos prema telu odgovara odnosu kapitalizma prema prirodi. U sportu je
do kraja realizovana kapitalistieka eksploatacija prirode koja se zasniva na principu
postiai što veai ueinak (profit) u što kraaem vremenu. Na tome se zasniva i princip
rane selekcije kojim se sakati telo, uništava erotska priroda eoveka, um, duhovnost,
stvara sado-mazohistieki karakter - s tim što je u savremenom svetu („potrošaeko
društvo“) sportsko telo postalo sredstvo za proizvo.enje sportskog spektakla, što
znaei duhovne droge, i pokretni reklamni pano.
Sportski telesni dril podrazumeva modeliranje tela po progresistiekim
(kvantitativnim) kriterijumima koji dovode do (samo)uništenja eoveka. Najviši izazov
postaje dosezanje zadatog "modela" tela koji je projekcija rezultata (rekorda) koji se
nastoji postiai. Umesto umetnosti i prirodnosti, u sportu dominira tehnika koja
podrazumeva instrumentalizovano telo koje je svedeno na tehnieku napravu i
tehnizovanu veštinu koja je uslovljena prirodom sporta i "nivoom" koji je u njemu
postignut. Eovek je sveden na oru.e za proizvodnju rekorda, a njegovo telo na
sirovinu koju, putem telesnog drila i nauenih tretmana, treba "preobraziti" u
"sportsko telo". U sportu vladajuai model tela ne odgovara odre.enom kulturnom
obrascu, vea je neposredno otelotvorenje vladajuaih odnosa i vrednosti: sportista
je antropološki pojavni oblik vladajuaeg poretka. Poput antike, i gra.anin modernog
društva treba da se u potpunosti ukalupi u uspostavljeni (kapitalistieki) kosmos, da
bude u duhovnom, telesnom i delatnom (aktivistiekom) jedinstvu sa njim. Sportska
estetika ne proistiee iz kulture, vea se zasniva na prirodi sporta kao rata telima, na
nastojanju da se postigne rekord i na prirodi spektakla - koji je reklamno pakovanje
sportske robe. Odbaeen je holistieki pristup telu (proporcionalnost, harmonienost),
mekoaa pokreta i telesnog izraza, pulsiranje erotskog, emotivnog, duhovnog, pokret
eoveka ka eoveku, kao i antieka kalokagathia koja insistira na jedinstvu lepog i
dobrog. Mimetieki impulsi ne pronalaze se u prirodi ili kulturnoj sferi, vea u
tehniekim procesima: tehnieko "savršenstvo" predstavlja najviši izazov za sportsku
estetiku. Njemu odgovara telo svedeno na visokospecijalizovanu mašinu, mehanika
pokreta, tehnizovani (ekocidni) um, potisnuti i osakaaeni Eros, kao i osakaaeno
emotivno i duhovno biae eoveka. Unakažena tela savremenih gladijatora postaju
najviši domet “lepog”.
Telo nije oblik postojanja eoveka kao samosvojne lienosti, njegova vlastitost, vea je
instrument za postizanje politiekih i ekonomskih ciljeva. U tom kontekstu, odnos
eoveka prema svome telu posredovan je vladajuaom ideologijom. Otu.enje tela od
eoveka postaje otu.enje eoveka od samoga sebe. “Disciplinovanje tela”, maksima
mens sana in corpore sano i mens fervida in corpore lacertoso, citius-altius-fortius
predstavljaju oblike uspostavljanja institucionalizovane represije nad eovekom koja
ne podrazumeva samo destruktivno instrumentalizovanje tela, vea i uništenje
lienosti. Umesto poštovanja individualne specifienosti eoveka i njegove ljudske
kompleksnosti, na prvo mesto stavlja se dehumanizovani (destruktivni) princip
ueinka i njemu odgovarajuai model eoveka. Jednostrana represivna telesna
aktivnost stvara telesno jednostranog i duhovno osakaaenog eoveka. Za razliku od
sofista, koji pod eovekovom prirodom podrazumevaju “jedinstvo tela i duše, ali pre
svega unutrašnje nastrojenje eoveka, njegovu duhovnu prirodu”,(3) u sportu je, kao
i u hrišaanstvu, uspostavljen dualizam tela i duha. Umesto „božanskog duha”, u
sportu vlada duh kapitalizma koji je otelotvoren u mišiaavom telu sportiste koje je u
borilaekom naponu, s tim što umesto duše, karakter (sado-mazohistieki, ubilaekodestruktivni) postaje stecište i uporište vladajuaeg duha u eoveku. U sportu eovek
je sveden na depersonalizovani model “sportiste”, što znaei da je osakaaen za
elementarnu ljudskost postajuai deo “tima” kapitalistiekih gladijatora, kaskadera i
cirkuzanera. On u drugom sportisti ne vidi eoveka, vea “protivnika” koga treba
ukloniti s puta. Nanošenje telesnih povreda i ubistvo postaje legalni i legitimni oblik
“odnosa” prema “protivniku”. Isto važi i za odnos eoveka prema svome telu. Mueenje
tela i njegovo uništavanje osnovni je naein “pobede nad telom (bolom)”, eime se
stiee (sado)mazohistieki karakter i “pobednieka volja”. Eovek se svodi na telo, a
snaga, brzina, izdržljivost, ubilaeka i destruktivna moa (veština) postaju osnovni
naein njegovog samovrednovanja. Sportisti od živih postaju robotizovana biaa koja
se rukovode (samo)destruktivnim fanatizmom... Istovremeno, u sportu eovek se
podre.uje autoritarnom poretku i navikava se da “reaguje na pištaljku” - bez
razumnog rasu.ivanja. Zlatno pravilo svakog trenera je da “igraei ne razmišljaju,
vea rade ono što se od njih zahteva”. Sportski trening ne oplemenjuje eoveka, vea
sakati ljudskost. On se svodi na tehnieku dresuru koja je nabliža militaristiekom
drilu, s tim što u njemu ne vlada princip optimalnog, vea princip “veaeg
(destruktivnog) napora”.
U sportu eovek je lišen erotske prirode. Muškarac i žena nisu polna (prirodna,
afektivna, ljudska) biaa, vea su sirovina i oru.e za postizanje rekorda.
“Specifienost” ženskog tela je da je ono “slabije” od muškog tela, što znaei da
postiže “slabije” rezultate. Ukoliko je životvornost osnovni egzistencijalni princip,
onda je žena upravo kao telesno biae superiorna u odnosu prema muškarcu jer
poseduje životvorno (rodno) telo. Prihvatanjem vladajuaeg vrednosnog modela kao
osnova sopstvenog vrednovanja, žena se odriee onoga što je eini specifienim
ljudskim biaem i svodi sebe na “inferiorno biae”, na surogat, ili lošu kopiju
muškarca svedenog na robotizovanog gladijatora. Sportska pedagogija obraeunava
se s Erosom koji usmerava eoveka da razvija svoju afektivnu prirodu i bliskost s
drugim ljudima, i njegovu energiju pretvara u pokretaeku snagu “progresa”:
mišiaavo muško telo u borilaekom naponu, kao simbolieni pojavni oblik vladajuaeg
duha, najviši je erotski izazov. Ljubav razara fanatienu usresre.enost sportiste na
postizanje pobede (rekorda), a samim tim menja i njegov odnos prema telu voljene
osobe, kao i prema svome telu. Ono prestaje biti mašina i postaje erotski izazov
izvor zadovoljstva, što dovodi u pitanje trening kojim se nemilosrdno uništava
organizam, doping-tretmane kojima se sakati seksualna potencija, kao i (samo)
destruktivnu “takmiearsku motivaciju”.