DROGA!!!

[milovan]

ja kazem sve sto je stvoreno u lab je droga.... inace ove trave i ta sranja to su biljke...........
A steroid je isto jedna vrsta droge............
Cesto mesanje speed-a  sa nekima od steroida je danas cesta pojava........
Inace tekst sam procitao, mislim neke pasuse, jer sam o ovima drugima vec znao , ali sve u svemu dobro je sto si napisao . jer onaj koji npr duva marihuanu kada procita na sta moze sve da predje i na sta ce da lici, ne verujem ( ako je imalo pametan ), da ce da predje na nesto vece, pa cak i da stane sa svim.

[Vlada]

Heroin

ULIČNA IMENA
H, hors, džank, dop, žuto
IZGLED
prašak smeđkasto-bijele boje, gorkog ukusa, topljiv u vodi. Boja mu ovisni o zemlji porijekla i supstancama sa kojima se miješa. Svjetlija boja ujedno znači i veću čistoću, po čemu se na prvi pogled mogu razlikovati svijetli-evropski i azijski, od tamnijeg - meksičkog heroina. Ulični heroin je pomiješan sa raznim praškastim supstancama, od mlijeka u prahu do strihnina, što će uticati na boju.
PORIJEKLO
Spada u grupu opijata i dobija se preradom iz opijumskog maka (Papaverum somniferum). Iz biljke se izdvaja sirovi opijum čije daljnje prečišćavanje za produkt ima morfijum. Nizom hemijskih reakcija iz morfijuma se dobija heroin koji ima slično ali znatno snažnije djelovanje i brži efekat nego morfijum. Miješanjem sa raznim supstancama koncentracija heroina se smanjuje tako da do krajnjih korisnika dolazi u koncentracijama od 3-8%
NAČIN UPOTREBE
Heroin se u organizam unosi šmrkanjem, pušenjem i injekciono (intravenski, subkutano, intramuskularno). Od načina upotrebe zavisiće brzina ispoljavanja efekata; od 10-15 minuta nakon šmrkanja ili pušenja do nekoliko sekundi nakon intravenskog unošenja u organizam. Zavisno od količine uzete droge, efekti heroina traju od tri do šest sati.
EFEKTI
Po načinu djelovanja svrstan je u grupu depresora centralnog nervnog sistema. Svoje djelovanje u organizmu heroin ostvaruje preko opioidnih receptora u mozgu i ono protiče kroz tri faze.
Prva faza (flash) je kratkog trajanja. Odlikuje se početnom snažnom euforijom te osjećajem topline i blagostanja uz ubrzane otkucaje srca. Obilježava je i kutani erotizam, orgazam u trenutku aplikacije droge – flash. Osjećaj euforije može biti praćen crvenilom kože, suhoćom usta i otežalim ekstremitetima, kao i mučninom, povraćanjem te svrabom.
Nakon početnih efekata, korisnici ulaze u drugu fazu (stondiranje) i narednih su nekoliko sati pospani, uz ugodan umor sa meditacijama. Mentalne funkcije su zamagljene efektima heroina na centralni nervni sistem. Srce sporije kuca. Disanje je opasno usporeno, što ponekad može dovesti do smrti.
Treću fazu karakteriše ulazak u san, a poslije buđenja nastupa umor, odsustvo motivacije, depresivnost, tjeskoba, strah uz neodoljivu želju za ponovnim uzimanjem heroina.
Kod svakog uzimanja heroina postoji rizik od predoziranja, jer se čistoća i količina droge ne može tačno znati. Heroin ima najjače svojstvo stvaranja ovisnosti, psihičke i fizičke, poznato do danas. U 97% korisnika ovisnost se javlja u roku kraćem od dvadesetak dana redovne upotrebe.
Prestanak upotrebe kod ovisnika dovodi do pojave apstinencijalnog sindroma (sindroma povlačenja) čije simptome ovisnici opisuju kao najsličnije teškom gripoznom stanju: malaksalost, nemir, strah, bolovi u mišićima i kostima, insomnija (nesanica), dijareja (proljev), povraćanje, znojenje, groznica praćena ježenjem kože (“cold turkey”), grčevi u mišićima. Dužim uzimanjem javlja se tolerancija na uneseni heroin što tjera korisnika da upotrebljavaju sve veće doze uz koju se javlja malaksalost, uznemirenost, gubitak energije i ambicija što stimuliše uzimanje većih doza. Razvojem ovisnosti i tolerancije droga ispoljava sve manje efekata i ovisnici je uzimaju samo da izbjegnu javljanje neugodnih simptoma apstinencijalnog sindroma.
NAJČEŠĆI ZNACI RASPOZNAVANJA AKUTNOG KORIŠTENJA
uske zjenice, spušteni kapci,"vodenaste oči", pospanost (pokreti kljucanja pri kojima glava pada naprijed), nezainteresovanost za okolinu, tragovi uboda igle često sa krvnim podlivima i krvavim tragovima na odjeći.
NAJČEŠĆI ZNACI RASPOZNAVANJA HRONIČNOG KORIŠTENJA izrazita neuhranjenost, boja kože je pepeljastosiva, lagano žutilo beonjača, ožiljci i površne venske tromboze na mjestima uboda, sužene zjenice, tamni kolutovi oko očiju, često je povraćanje, pospanost i nezainteresovanost za okolinu.


Još malo...
Heroin je 1898 god. sintetiziran iz Morfiuma, ( a morfium se pravi-izolira od opiuma 1805 god.) sa ciljem da lijeci zarazene od Morfiuma!! Isto kao morfine i heroine korisceni su pocetkom 1900 god. kao medicina! A godine 1919, pravljen je sirup protiv kaslja na bazi heroina!!
Zaraza od ovih teskih hemijskih droga na Zapadu, nastala je zbog lakog davanja recepata od kucnih ljekara i psihijatara. Sigmund Freud je redovno prepisivao pacijentima heroin, a i sam je bio fanataicni koristnik heroina i oko 40 godina kokaina!!! Cak je imao i nadimak u drustvenim krugovima ,,bijeli nosic''!
Ustvari kad se prouci Frojdova biografija, sa sigurnoscu se moze tvrditi da je on bio jedan od najvecih legalnih dilera opasnih droga u Evropi! Za razliku od kokaina heroin izaziva pored jake psihičke i fizičku zavisnost. Ova zavisnost se ne javlja odmah već nakon višednevne redovne upotrebe heroina - bilo putem nosa, pušenjem ili ubrizgavanjem u venu (ili arteriju, što je još gore). U odnosu na kokain heroin je ekonomičniji za obične smrtnike. Pola grama se može nabaviti za 15 eura, u odnosu na kokain čija je najniža cijena 50 eura po gramu.
Efekti heroina traju mnogo duže, naravno dok se ne razvije tolerancija. Ako se uzima preko nosa, efekti od jedne linije traju 1-5 h, a nakon toga korisnik može spokojno da zaspi i da prespava bez problema cijeli sutrašnji dan. San je lagan, opušten i nije čvrst kao kada se uzimaju tablete za spavanje.
S druge strane, efekti linije kokaina traju 15-60 minuta, nakon čega slijedi spuštanje koje baca u jaku depresiju. Zbog ubrzanog bioritma, organizam nije u volji da zaspe i očajnički traži još. Iz navedenog se može zaključiti da kokain mnogo brže stvara psihičku zavisnost, dok to nije slučaj sa heroinom. Ali osjećaj koji pruža dobar heroin je neuporediv sa bilo čim, heroin pruža lažno rješenje za životne probleme i zato 99% onih koji ga probaju jedanput probaju ponovo. I opet. I opet. I opet.
A onda se nabije tolerancija, pa se pređe sa nosa na pušenje (što je izuzetno štetno za zube) ili na ubrizgavanje u venu - koje sa sobom nosi mnoge usputne rizike - kao što su infekcije i predoziranje, a ovi su opet posljedica nehigijene i needukovanosti korisnika (ipak se medicinske sestre posebno obučavaju da nas bodu iglama, i to je zanat).

[Vlada]

Još malo o heroinu:

Vrste narkotika Heroin
     
 
Zloupotreba heroina izaziva ozbiljne zdravstvene probleme, ukljucujuci predoziranje, spontani pobacaj, propadanje vena i infektivne bolesti kao sto su HIV/SIDA i hepatitis. Korisnik heroina ubrizgava drogu i do cetiri puta dnevno. Intravenozna injekcija stvara intenzivan i veoma brz pocetak euforije (5 do 8 sekundi), dok intramuskularna injekcija stvara relativno spor pocetak euforije (7 do 8 sekundi). Kada se heroin usmrkava ili pusi, maksimalni efekti se osete u roku od 10 do 15 minuta. Iako pusenje i usmrkavanje heroina ne stvaraju uzbudjenje takve brzine i intenziteta kao intravenozno ubrizgavanje, istrazivanja su potvrdila da sve tri forme unosenja heroina stvaraju zavisnost. Injekcija je jos uvek najdominantniji nacin unosenja heroina. Kratkorocni efekti heroina se javljaju odmah posle uzimanja i nestaju posle nekoliko sati. Po ubrizgavanju (ili usmrkavanju), heroin prelazi krvno-mozdanu barijeru, u mozgu se pretvara u morfin i brzo se veze za prirodne opijatske receptore. Korisnika zahvati talas euforije (koji se obicno opisuje kao talas prijatnog osecanja) a njegov intenzitet zavisi od kolicine uzete droge. Uzbudjenje koje izaziva heroin prate osecaj toplote, suzenje zenica, crvenilo koze, otezali ekstremiteti, otezan govor i suva usta, sto moze biti praceno mucninom, povracanjem i svrabom. Posle pocetne euforije, narkoman zapada u stanje naizmenicne budnosti i pospanosti, moze biti pospan narednih nekoliko sati. Mentalne funkcije postaju zamagljene, a dolazi i do depresije centralnog nervnog sistema. Srce slabije kuca, disanje je opasno usporeno, sto moze dovesti i do smrti. Postoji i rizik od predoziranja, jer se cistoca i kolicina droge ne mogu tacno znati.
Dugorocni efekti heroina javljaju se posle ponovljene upotrebe u odredjenom vremenskom periodu. Kod hronicnih korisnika moze doci do propadanja vena, bakterijskih infekcija krvnih sudova i srcanih zalistaka, cireva i ostalih infekcija mekog tkiva, bolesti jetre i bubrega. Bolesti pluca (ukljucujuci razlicite tipove upale pluca i tuberkuloze) mogu nastati kako zbog loseg zdravstvenog stanja narkomana, tako i zbog depresivnih efekata heroina na disajne puteve. Mnogi dodaci u heroinu koji se prodaje na ulici mogu ukljucivati supstance koje se ne rastvaraju lako i tako blokiraju krvne sudove koji vode u pluca, jetru, bubrege ili mozak. To moze prouzrokovati infekciju ili smrt celija na manjim povrsinama unutar vitalnih organa. Naravno, zajednicko koriscenje pribora za ubrizgavanje heroina injekcionim putem moze dovesti do infekcija kao što su hepatitis B i C, HIV i veliki broj ostalih virusa koji se nalaze u krvi i koje narkomani mogu preneti na svoje seksualne partnere i decu.


Jedan od osnovnih dugorocnih efekata heroina jeste zavisnost. Zavisnost je hronicna, bolest, koju karakterise prinudna ceznja za uzimanjem droge i koja stvara hemijske i molekularne promene u mozgu. Kod redovne upotrebe heroina razvija se tolerancija. To znaci da korisnik mora uzimati vise heroina da bi postigao isti efekat koji droga stvara. Kao i drugi korisnici adiktivnih droga, i korisnici heroina postepeno trose sve vise i vise vremena i energije na uzimanje droge. Kad postane zavisan o heroinu, osnovna svrha zivota narkomana jeste trazenje i uzimanje droge. Kako se povecava doza, vremenom se razvijaju psihicka i fizicka zavisnost. Sa fizickom zavisnosti, telo se adaptira na prisustvo droge i ako se njena upotreba smanji ili potpuno obustavi javlja se apstinencijalna kriza. Apstinencija, koja se kod redovnih korisnika moze javiti i nekoliko sati po zadnjem unosenju droge, stvara nervozu, nemir, gubljenja sna, agresivnost, bunilo, gubitak moci rasudjivanja, nepovezan govor, bol u kostima i misicima, dijareju i povracanje, osecaj hladnoce, groznica pracena jezenjem koze, trzanje nogu, samoubilacke tendencije, sklonost kradji i druge simptome. Najjaci intenzitet apstinencijalne krize se javlja izmedju 24 i 72 sata po zadnjem uzimanju droge i pocinju da opadaju posle sedam dana. Kod nekih ljudi apstinencijalna kriza traje i po nekoliko meseci. Iznenadna apstinencijalna kriza kod teskih zavisnika koji su loseg zdravstvenog stanja moze biti fatalna, iako se smatra da je apstinencija od heroina manje opasna nego apstinencija od alkohola ili barbiturata. Moze izazvati smrt kod fetusa majki zavisnih o heroinu.
Lecenje:
Postoji siroka paleta tretmana heroinske zavisnosti, razliciti nacini lecenja koji imaju efekta. Lecenje je daleko efikasnije ukoliko se zapocne ranije, a nacini lecenja zavise od individue. Dosad se pokazalo da najbolje rezultate daje kombinacija terapije medikamentima sa ostalim tehnikama, u kom slucaju pacijenti najcesce prestaju uzimati heroin (ili druge opijate) i vracaju se stabilnom i produktivnom zivotu. Metadon, sinteticki opijat koji blokira efekte heroina i eliminise apstinencijalne krize pokazao se veoma uspesnim u lecenju heroinske zavisnosti. I drugi medikamenti kao sto su LAAM (levo-alpha-acetyl-methadol), naloxon i naltrexon, buprenorphine i razlicite terapije ponasanja (bihejvioralne terapije) koriste se za lecenje heroinske zavisnosti. Detoksifikacija: primarni zadatak detoksifikacije jeste da olaksa apstinencijalnu krizu dokse pacijent odvikava od droge. Sama po sebi, detksifikacija ne cini potpun tretman, ali je koristan korak onda kada vodi dugorocnom lecenju koje se provodi bez ikakvih lekova (u stacionaru ili ambulanti) ili uz lekove koji su deo tretmana. Najbolji tretmani za lecenje zavisnosti su terapeutske zajednice stacionarnog karaktera, u kojima lecenje traje od 3 do 6 meseci.
Metadonski program: lecenje metadonom se uspesno i sigurno praktikuje vise od 30 godina. Metadon se koristi kao zamena za heroin. Ispravno propisan metadon nema opijatske ili sedativne efekte i ne utice na svakodnevne aktivnosti kao sto je voznja automobila. Metadon se uzima oralno i suzbija apstinencijalnu krizu od 24 do 36 sati. Pacijenti imaju osecaj za bol i mogu emotivno reagovati. Bitno je da metadon umanjuje zudnju za heroinom, jer je zudnja osnovni razlog recidiva. Otkriveno je da kod pacijenata koji uzimaju metadon uobicajene doze heroina ne stvaraju euforiju, sto utice na prestanak uzimanja heroina. Efekti metadona traju 24 sata - cetiri do sest puta duze nego heroinski efekti - tako da oni koji su ukljuceni u metadonski program treba da uzimaju metadon samo jednom dnevno. Takodje, metadon je medicinski siguran i ukoliko se uzima 10 i vise godina. U kombinaciji sa bihejvioralnom terapijom ili sa savetovanjem i drugim nacinima za pruzanje podrske, metadon omogucava pacijentu da prestane da uzima heroin (i druge opijate), te da se vrati stabilnom i produktivnom zivotu.
LAAM i ostali lekovi: LAAM je, kao i metadon sinteticki opijat koji se moze koristiti za lecenje heroinske zavisnosti. LAAM blokira efekte heroina 72 sata sa minimalnim nuspojavama kada se uzima oralno. 1993. godine FDA (Food and Drug Administration) je odobrila koriscenje LAAM-a za lecenje pacijenata zavisnih o heroinu. Zbog njegovih dugotrajnih efekata LAAM se uzima samo tri puta nedeljno, sto iskljucuje potrebu za dnevnim uzimanjem i nosenjem kuci doza za vikend.
Naloxon i naltrexon su lekovi koji, takodje, blokiraju efekte morfina, heroina i drugih opijata. Oni su posebno korisni kao antidoti (protivotrovi) kod predoziranja. Naltrexon ima dugotrajne efekte koji traju u rasponu od 1 do 3 dana, zavisno od doze. Naltrexon blokira prijatne efekte heroina i koristan je za lecenje veoma motivisanih osoba. Naltrexon je efikasan za sprecavanje recidiva kod bivsih opijatskih zavisnika uslovno pustenih iz zatvora.
Iako jos nije odobren za lecenje opijatske zavisnosti buprenorphine je jos jedan lek koji NIDA ispituje za lecenje heroinske zavisnosti. Lecenje buprenorphinom je delimicno privlacno i zato sto ne stvara isti nivo fizicke zavisnosti kao drugi lekovi, kao npr. metadon. Lakse je obustaviti uzimanje buprenorphina, nego prestati uzimati metadon, zbog lakseg odvikavanja.
Bihejvioralna terapija: iako bihejvioralne i farmakološke terapije mogu biti korisne kada se primenjuju pojedinacno, praksa nas uci da integracija oba tretmana predstavlja najbolji i najefikasniji pristup. Postoje razlicite terapije ponasanja koje se primenjuju kod heroinske zavisnosti i to, kako u stacionarnim, tako i u ambulantnim uslovima. Najbitnije je izabrati pristup koji najbolje odgovara svakom pacijentu pojedinacno. Nekoliko novih bihejvioralnih terapija, kao sto su Contingency menagement terapija i kognitivno-bihejvioralne terapije, mogu se smatrati obecavajucim u lecenju zavisnosti o heroinu. Contingency menagement terapija se sprovodi na principu afirmacije, gde pacijenti zaradjuju ''bodove'' za negativne testove na drogu, koje mogu menjati za odredjene stvari koje ce im pomoci da nastave zdrav zivot. Kognitivno-bihejvioralne terapije pomazu pacijentu da promeni nacin razmisljanja, njegova ocekivanja i ponasanje, te da mu pomogne da se suoci sa stresom. I bihejvioralne i farmakoloske terapije nastoje da vrate ponasanje i mentalne funkcije pacijenta u normalu.

[Vlada]

ŠETNJA IZVAN TELA!

Iznenađujuće je da tako veliki broj ljudi pripisuje fenomenu napuštanja tela mističan i misteriozan značaj, jer svako od nas na neki način doživljava manje - više isti subjektivni osećaj dok spava ili danju sanjari koncentrišući se na nešto daleko. Nekima se dopada taj utisak pa uzimaju halucinogene droge ne bi li bar na kratko “napustili” svoje telo, a neki su neprekidno u tom stanju zbog oštećenja mozga. Nije onda nikakvo čudo što isti utisak izazivaju i neurohemijske promene koje nastaju u bolesnom ili umirućem mozgu, ali se taj fenomen redovno koristi da bi se dokazala teza o životu posle smrti.
Astralna projekcija je poseban tip “šetnje” u kome astralno napušta ostalih šest tela i kreće na put. Astralno telo je, po teozofskom učenju, jedno od sedam tela (u njemu su centri za osećanja i želje) jer svako biće poseduje sedam nivoa postojanja: 1. fizičko, 2. astralno, 3. duhovno, 4. emocionalno, 5. telo ljubavi, 6. eterično, 7. telo svesti, 8. kosmičko, 9. telo mudrosti, 10. telo istine, 11. mentalno i 12. telo nirvane. Koliko ih ima, dvanaest? Ne, nego sedam! To bar tvrde zagovornici teozofskog učenja, ali su prilično nesložni u nabrajanju koja su to tela; eto, otud naš spisak navodi dvanaest stavki. Ko ima strpljena da prelistava stručnu literaturu, mogao bi da na ova nabrojana tela doda bar još jedno tuce novih i - ponovo će se tvrditi da ih ima ukupno sedam!
Ne bi trebalo mešati “običnu” šetnju (kao što je religiozni trans ili napuštanje tela umiruće osobe) sa astralnom projekcijom, jer u prvoj fizičko telo napušta svest ili duša, a u drugoj astralno telo. Naravno da i ostala tela (duhovno, emocionalno, eterično...) mogu da napuste fizičko kad im se prohte. Astralno je, po istom učenju, jedino telo koje ima auru i ono to koristi da tokom šetnje opazi ostala astralna tela koja takođe šetaju okolo.
Impresivna je nepogrešivost sa kojom se astralno telo uvek vraća svom fizičkom telu. Nije zabeležen slučaj da se neko od brojnih tela (ne samo astralnih), koja lete svuda okolo, vratilo u pogrešno fizičko telo.
Prema tantričkoj filozofiji, svako od sedam tela ima svoj centar energije koji se zove čakra. Nikada nije utvrđeno koja je to vrsta energije niti je ona izmerena, ali se tvrdi da posebno obdareni ljudi mogu da vide boju čakri i da na osnovu nje procene nečije duhovno i fizičko zdravlje.
Domaći spiritisti, bar oni koji svoj način razmišljanja još nisu potčinili filozofiji Novog doba, imaju nešto jednostavnije tumačenje čovekovih ravni postojanja: ne postoji sedam nego samo tri tela (začudo, i u nabrajanju ih ima tačno tri): to su duša, zatim fizičko telo (“odeća” pomoću koje duh opšti sa svetom) i peristrit (astralno telo), laki kosmički fluidni zavoj, koji je rasprostrt po svom prostoru i vasioni i služi kao posrednik između duše i tela. Kad se telo istroši i ne može da ispunjava svoj zadatak, raspada se i duh ga skine sa sebe, kao što se plod oljušti sa koštice; svuče se stara haljina, koja više nije za upotrebu. I taj čin skidanja je smrt. (Dr Kazimirović: Čaranje, gatanje, vračanje i proricanje u našem narodu)
U našoj štampi, koja se specijalizovala za edukaciju poklonika savremenog sujeverja, postoje saveti kako naučiti veštinu doživljavanja astralne projekcije. Treba, recimo, pred spavanje pojesti dosta soli i na sto pored kreveta staviti čašu vode. Tokom spavanja organizam će zbog soli dehidrirati i astralno telo će, neodoljivo privučeno vodom (jer je u njemu centar za želje) izaći iz fizičkog tela ne bi li iskapilo čašu. Taj trenutak treba iskoristiti i baciti nesvakidašnji pogled na svoje fizičko telo u krevetu. Niko ne garantuje da ćete se sećati toga kad se probudite, ali treba verovati da je bilo upravo tako.
Ljudi koji su dodirnuli granicu između života i smrti donose priče koje zaista mogu da budu impresivne. Već i sama činjenica da svedočenje potiče od osobe koja je bila “s one strane” priprema nas za nešto nesvakidašnje. Mada na ovu temu ima dosta različitih priča, u njima je moguće pronaći nekoliko motiva koji se često ponavljaju, kao što je putovanje kroz mračni tunel na čijem kraju je jako svetlo ili posmatranje svog tela odozgo u bolničkoj sobi sa lekarima koji se trude da ga vrate u život. Pri tom se osoba posle “povratka” bez greške seća razgovora koji je bio vođen u istoj prostoriji. Sve ovo ipak nije neobično, jer tokom otkazivanja čulnih centara u mozgu najpre prestaje funkcionisanje centra za vid, pa tek posle nekog vremena otkazuju centri za sluh i memoriju; u međuvremenu umesto slike viđene očima mozak “gleda” vizuelne halucinacije. Ovo stvaranje slike u mozgu na osnovu zvuka iz realnog izvora isto tako je i jedna od funkcija snevanja, kad mozak prilagođava scenario sna tako da se opravda postojanje zvuka. Recimo, ako nekome ko upravo sanja da se nalazi u školi, u istom trenutku zazvoni sat ili telefon, san bi mogao da se nastavi tako kao da upravo zvoni za kraj časa. Funkcija ovoga je, naravno, da se očuva san.
Indikativno je to što će najveći broj osoba posle povratka iz kliničke smrti doneti svedočenja koja po sadržini odgovaraju njihovim predubeđenjima i očekivanjima. Religiozne osobe imaće priču o susretu s Bogom i anđelima na nebu, a UFOlozi će ostvariti kontakt sa neobičnim bićima vanzemaljskog porekla.
Neki istraživači, tokom eksperimenata u kojima su pokušavali da upoznaju način funkcionisanja čula vida, slučajno su došli do saznanja koja ukazuju na to kako kod umiruće osobe nastaje fenomen “prolaska kroz tunel sa svetlom na kraju”. Odgovor leži u neuronskom šumu, koji čine nasumična prostiranja električnih signala u nervnom sistemu što, po najnovijim saznanjima, povećava osetljivost čula. U knjizi “Umreti da bi se živelo: iskustva na granici smrti” (“Dying to live: near-death experiences”), Suzan Blekmor (Susan Blackmore) prenosi rezultate do kojih je došao dr Tomas Trošianko (Tomasz Troscianko) iz Bristolskog univerziteta. On je veštački povećavao neuronski šum medikamentima i propuštanjem električnih signala kroz nervni sistem. Evo njegovih zaključaka:
“Kada počnete sa vrlo slabim neuronskim šumom i postepeno povećavate intenzitet, dobijate efekat svetla u centru vidnog polja koje se proširuje, kao da se primiče... utisak je kao da se tunel kreće dok se signal šuma pojačava i dok svetla tačka postaje sve veća. Ako šum u korteksu (moždanoj kori) postane tako jak da se sve ćelije pobuđuju dovoljno velikom brzinom, celo vidno polje će postati osvetljeno.”
U istoj knjizi Suzan Blekmor iznosi i objašnjenja za “božanski mir” koji je obično praćen utiskom napuštanja tela tokom kliničke smrti. Ketamin, jedan od medikamenata koji se koristi kao analgetik (potiskivač bola), u većim dozama osim smirivanja izaziva i kratkotrajne ali snažne halucinacije, koje su često povezane sa takvom dezorijentacijom da čovek koji ih uzima subjektivno doživljava “šetnje izvan tela”. Za razliku od sedativa i anestetika koji umrtvljuju čula i uspavljuju čoveka, ketamin ga ostavlja budnim ali ga “premešta na neko drugo mesto”, van svoga tela. Nije teško pretpostaviti da, u trenutku umiranja, organizam panično luči velike količine ketamina ili neke slične supstance koja ga štiti od tako snažnog šoka.
Ipak će priče o neodlučnoj duši koja napušta telo pa se ponovo vraća u njega uvek imati svoje poklonike jer se one odlično uklapaju u tezu o životu posle smrti. čitanjem ovih priča stiče se utisak da je za neke maštovite ljude umiranje postalo jedan od zgodnih načina da se zaradi za život.

[Vlada]

Trankvilizatori
 
Ovo je grupa legalno proizvedenih lekova sa kojima se pacijenti susreću u Iekarskim ordinacijama, a svrha njihovog ordiniranja je smirivanje napetosti, psihičkog nemira, nesanice, opuštanje, pod uslovom da se ne uzimaju nepotrebno i da se koriste kratkotrajno.
Nažalost, veoma često dolazi do navikavanja organizma pacijenta na početne doze pa je nadalje za postizanje istog efekta potrebna sve veća količina leka. Vremenom se javlja zavisnost, pa pacijenti ne mogu da funkcionišu bez svoje dnevne doze "Ieka".
Nagli prekid uzimanja leka dovodi često do apstinencijalnih simptoma - znojenje, palpitacija, nemir, smetenost, ponekad delirijum i konvulzije. Na našem tržištu su pod proizvodnim imenima: Apaurin, Diazepam, Tranex, Ansilan, Librium, itd.

[sasacg]

Vlado,cime se ti bavis???

[Markoni]

e tako sve sam pobrisao i sada molim za pristojno ponasanje i umesne komentare

[Vlada]

Slažem se.
Jest' da me niko nije pit'o ništa,ali bi bilo lepo da se na ovom topicu,kao i na celom forumu ne upotrebljavaju velika slova tj.da se upotrebljavaju samo tamo gde je po pravopisu(gramatici) predviđeno.
Znači turn off CAPS.
Hvala

[Markoni]

ocekujem od svih clanova primerene komentare da ne brisem ponovo