jedno od osnovnih pitanja u vezi sa fizičkom aktivnošću i izgradnjom atletskog tela jeste način na koji se mišić prilagođava stresu kojem ga izlažemo (tj. težinskom treningu). Jednostavan i prilično tačan odgovor jeste da do mišićnog rasta dolazi usled zadebljavanja postojećih mišićnih vlakana. Ipak, pod određenim uslovima može nastati i druga pojava: sinteza NOVIH mišićnih vlakana, pojava pod nazivom hiperplazija. Smatramo da je ovaj članak od velike koristi za početnike KOJI ŽELE DA UČE o osnovama fizičke aktivnosti. Dakle, šta je hiperplazija?
Hipertrofija se odnosi na uvećanje postojećih ćelija, hiperplazija se odnosi na uvećanje broja mišićnih ćelija. Mišićne ćelije se veoma često nazivaju ,,vlaknima’’.
ADAPTACIJA na različite vrste stimulacija (treninga)
Ukoliko pogledate građu maratonca i uporedite nju/njega sa građom bodibildera, shvatićete da različite vrste treninga mogu ostvariti različite efekte. Znamo da aerobni trening ostvaruje pozitivne efekte na aerobni optimum. Isto tako, kod pojedinih trkača na duge staze možemo zapaziti prilično neuobičajenu pojavu: debljina njihovim mišićnih vlakana je manja nego kod osoba koje se uopšte ne bave sportom. Bodibilderi sa druge strane, odlikuju se izrazitom mišićnom masom i obimima. Upravo to je njihova adaptacija na stres kojem izlažu svoje telo: njihovi (naši) mišići postaju veći! Ono šta možemo sa sigurnošću tvrditi jeste da je to posledica hipertrofije vlakana, ali hajde da zavirimo u situaciju u kojoj je mišićni rast posledica uvećanja broja vlakana.
POKAZATELJI na životinjama
Treba reći da naučnici iza sebe imaju priličan broj studija u vezi sa hiperplazijom, ali su rezultati dobijani ispitivanjem na životinjama. Moramo imati u vidu da neke studije se jednostavno ne mogu izvoditi na ljudima, bilo zbog etičkih, bilo logičkih razloga. Upravo zbog toga se priličan broj informacija u vezi sa hiperplazijom bazira na studijama izvedenim na životinjama. Neke od ovih ukazuju na mogućnost iste pojave i na ljudskim mišićnim vlaknima.
Da li konstantna tenzija podstiče mišićnu hiperplaziju? (napomena: ovde u originalnom tekstu stoji reč ,,stretch’’, ali sam po smislu pasusa zaključio da je bolje prevesti kao ,,konstantna tenzija’’ nego ,,istezanje’’)
Izneću suštinu jedne studije vršene na ptici: na jedno krilo prikače se tegovi odgovarajuće težine. Stavljajući teg na jedno krilo uzrokuje se konstantnu tenziju na mišiće leđa. Studija je pokazala neverovatne rezultate: mišići pod konstantnom tenzijom su pokazali hiperplaziju vlakana za 16%! Nakon ove studije, mnoge kasnije su koristile slične metode, a rezultati su takođe bili zapanjujući. Tako je jedna studija došla do zaključka da tenzija u periodu od 30 dana (bez odmora) uzrokovala je 172% mišićne hipertrofije i 52-75% mišićne hiperplazije mišića koji je bio pod tenzijom! Zamislite kad bi ljudi tako brzo rasli!
Nedavno, izvedena je još jedna studija sa sličnim metodom. Novina je u tome što je opterećenje na krilu ptice povećavano: umesto konstantnih 10% od ukupne težine ptice, težina je povećavana na 15%, 20%, 25% i 35% njene ukupne težine. Svako povećanje težine praćeno je dvodnevnim odmorom. Ukupan broj dana pod tenzijom bio je 28. Ovaj model je pokazao najjače rezultate od svih studija izvedenih na životinjama i ljudima: 334% hipertrofije i čak 90% hiperplazije!
Sada se naravno možete zapitati kakve veze krilata ptičurina ima sa ljudima koji dižu tegove? Koga zanima da li krilata baraba može ostvariti preko 300% hipertrofije i 90% hiperplazije? Do sada niko nije pokušao da okači tegove na ruku u narednih 30 dana. eto, možete vi pokušati, pa javite šta se desilo. Ovo bi možda mogao biti drugačiji, revolucionarni način treniranja. Ali ono što je suština svega ovoga jeste da pod određenim uslovima može doći do hiperplazije! Šta bi bili ,,odgovarajući uslovi’’? Mislimo da to ima veze sa izlaganjem vlakana visokoj tenziji i opterećenju (dovoljnim da uzrokuju oštećenja) i periodom odmora i regeneracije.
Hiperplazija i težinski trening
Metod korišćen na pticama je prilično drugačiji od tradicionalnog treniranja sa tegovima. E sad, možemo postaviti pitanje šta smatramo tradicionalnim. Neki naučnici su pokušali primeniti tradicionalne težinske vežbe na mačkama kako bi otkrili značaj hiperplazije u izgradnji mišićne mase. Ukratko mačke su istrenirane da izvode ekstenziju ručnog zgloba pod odgovarajućim opterećenjem, kako bi dohvatile hranu. Opterećenje je periodično uvećavano. Rezultati su pokazali hipertrofiju za 9-20%. Takođe, zaključak se odnosio i na tempo pokreta: mačke koje su ekstenziju izvodile sporije, pokazale su veći stepen hipertrofije.
kao modeli su poslužili i pacovi. Čudno zvuči, ali ove reponje su izvodile pokret prilično sličan našem čučnju kao reakciju na električne pulseve. Rezultati su pokazali da nijedan angažovan mišić nije imao hipertrofiju manju od 14%. Dalje, zapažene su značajne separacije između mišićnih vlakana. Neki smatraju da je to posledica mišićne atrofije, što zvuči nelogično i neuobičajeno. Smatramo da su izraženije separacije posledica, hajde da kažemo, novog rasporeda vlakana, usled nastanka novih. Upravo ovu pojavu smatramo jednim od dokaza hiperplazije i njene uloge u izgradnji mišićne mase.
POKAZATELJI na ljudima
Jedan od glavnih problema u vezi sa studijama u kojima učestvuju ljudi jeste sama ljudska priroda: broj mišićnih vlakan u mišićnom tkivu. Primera radi, studije su pokazale da prednji spinalis sadrži oko 160 000 vlakana! Zamislite sada situaciju u kojoj brojimo svih 160 000 vlakana da bismo ustanovili da li je došlo do hiperplazije.
Možemo se zapitati kako su uopšte studije sa ljudima kao učesnicima uobličile dokaze hiperplazije?
Primera radi, jedna studija je pokazala da pro bodibilderi i powerlifteri imaju za oko 27% veći obim ruke nego sportisti kojima snaga nije u prvom planu. Dalje, druga studija je pokazala da plivači imaju manja vlakna tipa I i IIa od drugih sportista, iako je njihov deltoid veći. Sa druge strane, postoje studije koje ukazuju na to da elitni bodibilderi imaju veća, deblja mišićna vlakna u odnosu na prosečne ljude, a ne veći broj vlakana, pa je to rezultat njihovih ogromnih obima. Neki naučnici tvrde da je ključ u superiornijoj genetici ovih sportista. Jednostavno, od rođenja im je podaren veći broj mišićnih vlakana nego prosečnim ljudima. Ukoliko bi ovo bilo tačno, onda bi godine napornog treniranja i ostalih žrtvi koje ovaj sport zahteva dovele do maksimalnog iskorišćavanja potencijala ovih vlakana. Drugim rečima, naša vlakna imaju manje – više isti potencijal za rast, pa od našeg treninga zavisi da li ćemo iskoristiti njihov maksimum ili ne, tj. kolike obime ćemo izgraditi. Još prostije rečeno – svi mi bismo mogli jednog dana biti kao Roni Koleman.
Gledano sa naučne strane, ovakvo objašnjenje ne deluje čvrsto. Pre će biti da su ogromni obimi elitnih takmičara posledica hipertrofije i hiperplazije. Stoga bi najbolje bilo postaviti pitanje pod kojim uslovima se ove pojave odvijaju, koji su mehanizmi koji ih pokreću. Iza nas imamo brojne studije koje su pokazale da je uvećanje broja vlakana moguće! Dakle, da li je ovo od značaja za izgradnju mišićne mase? Jeste!
Kako uopšte dolazi do hiperplazije?
Postoje dva načina na koja se hiperplazija može odigrati. Prvi: veća i deblja vlakna se jednostavno podele na dva ili više manjih (deoba vlakana). Drugi se odnosi na aktivaciju tzv. satelitskih ćelija.
Satelitske ćelije igraju izrazitu ulogu u regeneraciji oštećenih skeletnih mišića. Svaki put kad se povredite ili odradite ozbiljan težinski trening ove ćelije se aktiviraju. Satelitske ćelije se dele (u procesu mitoze) i tako dolazi do sinteze novih, mioblastičkih ćelija. Upravo ove nove mioblastičke ćelije mogu se spojiti sa postojećim vlaknima, uzrokujući njihovo zadebljavanje (hipertrofiju) ili mogu zajedno oformiti novo vlakno (hiperplazija).
Značaj oštećenja mišićnih vlakana
Do sada bi trebalo svima da bude jasno koliko su stimulacije mišićnih vlakana usled mišićne kontrakcije neophodne za pokretanje mehanizma hipertrofije. Poznato je da negativni deo pokreta uzrokuje veća oštećenja na vlaknima nego pozitivni. Shodno tome, ukoliko izložite vaša vlakna dovoljnoj količini stresa, doći će do aktivacijie satelitskih ćelija. Sve studije (i na životinjama i na ljudima) ukazale su na prevlast ekcentrične kontrakcije (negativnog dela pokreta vežbe) u izgradnji mišićne mase. Ipak, realno gledano, ne možemo izvesti savršen pokret vežbe. Ne možemo perfektno odraditi ni pozitivan ni negativan deo pokreta. Najpreciznije bi bilo reći da radimo kombinaciju ova dva. S obzirom na to, ne smemo ispuštati iz vida da za sve vreme pokreta vežbe kontrolišemo težinu, pogotovu u negativnom delu pokreta. Uz dobrog spotera možete se upustiti i u dizanje većih težina, jer će vam on/ona uvek pomoći ukoliko je potrebno. Ovo će bez dileme izložiti vaša vlakna visokoj tenziji, a u vremenu koje dolazi i upali. Ne zaboravite, oštećenja su neophodna za izgradnju (iako u uobičajenom govoru ove dve reči retko idu jedna uz drugu)! Stoga, periodično oštećivanje vlakana težinskim treningom uz adekvatne periode odmora i regeneracije može uzrokovati superkompenzaciju – pojačanu proteinsku sintezu i anabolički odgovor tela!
Prema stavu zastupanom u ovom tekstu, zaključićete da hiperplazija itekako može imati doprinosa u izgradnji mišićne mase. Postoje brojni dokazi iz studija na ljudima i životinjama. Da li do hiperplazije dolazi u bilo kojim uslovima? Ipak, postoje studije koje su ukazale na hipertrofiju, ali pokazatelja hiperplazije nije bilo. Da li su određena vlakna sklonija hiperplaziji od drugih? Možda. Da li bi običan momčić koji dolazi u teretanu samo da bi utegao svoje telo mogao da podstakne hiperplaziju npr. u svom bicepsu? Verovatno ne. Ali, šta je sa pro bodibilderima koji su visoki oko 175cm i teški oko 120kg? Da li su njihovi mišići samo posledica zadebljanja postojećih vlakana? Prilično naivno bi bilo odgovoriti potvrdno na ovo pitanje. Nema ničeg nerealnog i magičnog u ovoj priči.
Nasuprot ranijem shvatanju da je broj vlakana određen rođenjem, sada imamo ozbiljnu količinu dokaza koji ukazuju na moguću hiperplaziju! Nekada su ljudi mislili da se Sunce okreće oko Zemlje, pa je sad situacija nešto drugačija. Postoje i uslovi i mehanizam koji podstiče hiperplaziju. Naravno, ovde ne govorimo o tome da li do hiperplazije dolazi nakon svakog treninga kojem se izložimo mi ili životinje. Takođe, nećemo raspravljati ni koji su to tačno uslovi kojima se ova pojava podstiče. Ono što jasno možemo istaći jeste da prosečan momak koji trenira samo zarad održavanja fizičke kondicije NE MOŽE očekivati sintezu novih mišićnih vlakana! Sa druge strane, profesionalni bodibilderi koji se pored snage mogu pohvaliti i ogromnim znanjem iz anatomije, fiziologije, hemije i drugih prirodnih nauka i koji svojem telu obezbeđuju odlične uslove za rast i razvoj itekako mogu iskusiti ovu neverovatnu pojavu – hiperplaziju.
ONLINE PRODAJA SUPLEMENTACIJE I DODATAKA ISHRANIhttp://www.ogistra-nutrition-shop.com/index.phpPlaćanje pouzećem, po prijemu pošilke. Pošiljka se šalje brzom poštom.Vreme dostave 2-3 radna dana . CENA paketa (ispod 6.000 RSD) će biti uvećana po ceni tarifiranja brze pošte.
Ako kupujete proizvode čija ukupna vrednost prelazi 6.000 RSD dostava je BESPLATNA. Troškove brze pošte snosimo Mi.
Za kupovinu preko 10.000 RSD uz besplatnu dostavu ostvarujete i popust od 10% 
Tema: STVARANJE NOVIH MISICNIH VLAKANA-hiperplazija (Pročitano 7313 puta)