ovo je pitanje na koje se ne moze odgovoriti sa da ili ne, mnogo je kompleksnije , evo vam deo clanka koji sam uzeo od sestre, ona se bas bavila time, procitajte pa onda napisite sta mislite
EUTANAZIJA
Dušan M. (25 godina)
Bio je žrtva jednog od najbolnijih i najsurovijih nesrećnih slučajeva. 1994. zadobio je opekotine usled eksplozije propana, toliko bolne da sve što je želeo je bila brza smrt.
Dušan je bio atletske građe i voleo je sport. Nakon završetka srednje škole odslužio je vojsku kao pilot i imao je planove da postane ili profesionalni pilot ili advokat. Sa vojnom karijerom iza sebe, krenuo je privremeno da radi poslove nekretninama sa ocem. Jednog dana, dokje sa ocem ispitivao neko imanje, neznajući se parkirao blizu propana koji je curio, i nakon povratka u kola postao žrtva velike eksplozije gasa. Njegov otac je ubrzo nakon toga podlegao povredama. Dušan je ostao živ zahvaljujući modernim tehnikama lečenja opekotina.
Veći deo njegovog tela je bio prekriven opekotinama drugog i trećeg stepena. Njegove uši vizuelno nisu postojale, jedno oko mu je moralo biti izvađeno, dok su mu drugo zašili kako bi se izbegla opasnost od infekcije. Morao je svakodnevno da ide na kupke – kupke koje su se borile protiv infekcije, ali su i ujedno bile neverovatno bolne jer su se bazirale na terapiji pomoću soli.
Dušan je želeo smrt. Jednom prilikom, nekoliko koraka je odpuzao, od svog kraveta do prozora, i pokušao je da skoči sa šestog sprata. U tome ga je sprečila samo njegova slabost da se uspravi i to uradi. Stalno je molio da se tretmani prekinu znajući da čim prestanu njegova smrt će biti nezaobilazna. Medicinski stručnjaci zaduženi za njegov slučaj su odbili.
Dušan je bio predmet medicinskog istraživanja lekara iz obližnjeg univerziteta. U lekarskom izveštaju donešen je zaključak po kome je on potpuno racionalan i svestan i svim relevantnim aspektima. Međutim, izveštaj se nije slagao sa Dušanovom odlukom da prekine sa tretmanima, i zahtevao je da mu se dodeli zastupnik koji će donositi odluke u njegovo ime. Devet meseci nakon nesreće, Dušan je i dalje insistirao da mu se tretmani obustave.
Miroslav K. (61 godina)
U subotu Miroslav je svojoj ćerci slavio dvadeseti rođendan uz partiju tenisa i flašu dobrog vina. Ali u četvrtak, nakon što je doživeo moždani udar u nedelju, šanse da se povrati u pređašnje stanje su bile veoma male. Bio je na respiratoru, u nesvesti sa EKG-om koji je očitavao moguća oštećenja na mozgu.
Mesec dana nakon moždanog udara doktor je bio prisiljen da kaze njegovoj ženi i deci da postoji mala verovatnića da će Miroslav ikada povratiti svest. Njegova deca su, iako slomljenog srca, bila spremna da prihvate realnost. Gospođa K. nije htela da prihvati tu vest. Bila je veoma ljuta i onda je rekla: „Miroslav je oduvek bio zdrav, nikada nije izostao ni jedan dan sa posla. Zašto ste tako negativni u vezi njega?“
U ovom trenutku troškovi intezivne nege premašuju iznos od 400$ dnevno. Porodično osiguranje pokriva većinu, ali ne i sve troškove, i ukoliko se ovo nastavi troškovi će sigurno pojesti teško zarađenu porodičnu useđevinu.
3.2. Moralni aspekt eutanazije
U drevnoj Grčkoj civilizaciji reč eutanazija je značila dobru i laganu smrt. U danasnje vreme zančenje ove reči je „milosrdno ubistvo“, i podrazumeva preduzimanje određenik koraka kako bi se smanjila nečija patnja okončanjem njegovog života, ili odsustvo adekvatnog mediciske terapije u cilju postizanja istog.
Postoje tri velika tipa slučajeva kada eutanazija moze biti opcija. Prvo, to su slučajevi sa pacijentima koji su u komi i koji ne mogu da komuniciraju sa okolinom, i za koje ne postoji objektivna nada da će se oporaviti. Takođe, u nekim slučajevima, bol prouzrokovan nesrećom moze biti toliko nepodnošljiv da sama osoba traži smrt. I konačno, postoje slučejevi koji obuhvataju defektnu novorođenčad sa deformitetima koji variraju od Daunovog sindroma pa sve do anomalija na mozgu.
Ovi slučajevi naglašavaju da je u polemisanju oko eutanazije neophodno razgraničiti aktivnu i pasivnu eutanaziju, kao i dobrovoljnu i nedobrovoljnu eutanaziju. Razlika između aktivne i pasivne eutanazije počiva, u osnovi, na razlici između ubijanja i puštanja čoveka da sam umre. Aktivna eutanazija se odnosi na slučajeve gde lekari imaju aktivnu ulogu u prouzrokovanju smrti pacijenta, na primer ubrizgavanjem smrtne doze morfijuma. Sa druge strane, pasivna eutanazija se odnosi na obustavljanje lečenja, i oslanja se na bolest koja je tada direktni uzročnik smrti. Dobrovoljna eutanazija se razlikuje od nedobrovoljne po osobi koja donosi odluku. Ako odlku donese sam pacijent, tj. ako pacijent da svoj pristanak, tada govorimo o dobrovoljnoj eutanaziji. Nasuprot tome postoje slučajevi sa pacijentima koji su u komi i koji ne mogu u tom trenutku da daju pristanak.
„Oni koji podržavaju eutanaziju teže ka tome da povećaju prava pacijent kroz mogućnost njegovog izbora. Argumenti za dobrovoljnu eutanaziju u stanju teške i nepodnosljive bolesti su veoma očigledni i oslanjaju se na dve opšteprihvaćene vrednosti. Prva je prevencija okrutnosti. Svi se slažu da je okrutnost losa stvar, međutim, postije različita mišljenja oko toga šta podrazumevamo pod okrutnošću. Oni koji se zalažu za legalizaciju eutanazije smatraju da je okrutno pustiti čoveka da pati mesecima u poslednjim stadijumima agonije i odbijati da mu se pomogne. Po njima, takođe, postoji još jedna vrsta okrutnosti, okrutnost prema rodbini, koji su u tim trenutcima uz svog voljenog i gledaju kako on pati. Druga vrednost je sloboda. Pacijent bi trebalo da ima slobodu izbora. Ta sloboda podrazumeva i slobodu izbora i za doktora; ukoliko doktor iskreno i osnovano veruje da je eutanazija nešto najbolje što on može da pruži pacijentu koji pati, onda zakon ne treba da mu zabranjuje da tako i uradi.
Sa druge strane, oni koji su protiv eutanazije slažu se u tome da će opravdavanje prakse eutanazije dovesti i do opravdanja nekih drugih negativnih dogadjaja. Oni onda otvaraju pitanje „ Šta onda nije moralno u opravdanju eutanazje koju je ponudio Hitler kako bi opravdao ubistva deformisanih ljudi i osoba koje nisu doasle Nacističkoj Nemačkoj?“. Oni takođe postavljaju pitanja koja se tiču nesigurnosti izbora. Prva je pogrešna dijgnoza, a druga je mogućnost da se otkrije novi lek. Oni podvlače: „Čak i doktori prave greške, a to ne smemo dozvoliti je eutanazija konačna stvar“.
Da li postoji situacija u kojoj bi“dobra smrt“ bila moralno rešenje?
Može se priznati da je u užem smislu ’zlo’ za takvog pacijenta da nastavi da pati,ali samo za kratko. Međutim u uzem smislu su i dozivotna robija kao i smrtna kazna smrtna kazna ’zla’. Ako možemo da opravdamo određivanje zatvorske i smrtne kazne, onda možemo na sličan način da opravdamo i odlaganje smrti od strane vlade. Zamerka da se čovek na taj način ne tretira kao individua već kao sredstvo za unapređivanje opšte dobrobiti, zagodno je odbačena Holmsovom primedbom: „ Ako je čovek deo zajednice, biće tako i tretiran“.
3.3. Legalizacija eutanazije
U celoj priči oko legalizacije eutanazije, postavlja se pitanje da li je ispravno da neko od ’’ovlašćenih’’ donese odluku o ’’brzoj i lakoj’’ smrti pacijenta. Jasno je da pacijent treba da se složi sa mišljenjem lekara. Ali, da li je pacijent uopšte u poziciji da pristane na eutanaziju?
Pretpostavka je da se dobrovoljnoj eutanaziji ne može pribeći niti tražiti saglasnost pacijenta dok god narkotici ne otpočnu dejstvo i ne umanje bol. A sa druge strane, da li pacijent treba da odluči pod dejstvom narkotika kada je nemoguće normalno rasuđivati?
Čak i da zaboravimo problem narkotika, večina stručnjaka smatra da svako ko je bio ozbiljno bolestan zna koliko je njegovo rasuđivanje bilo poremećeno u najgorim trenucima bolesti. Bol i toksični efekti bolesti, ili negativna reakcija na hirurške zahvate uveliko smanjuju sposobnost za hrabro i ispravno rasuđivanje. Nema sumnje da će neki kandidati za eutanaziju imati svoje ’’lude trenutke’’. Kako ih razlikovati od onih koji su racionalni sve vreme patnje? Neki pacijenti imaju različite načine razmišljanja različitim dobima dana, tako da je bitno da pacijent čije se mišljenje može uvažiti bude bistrog uma bez konfuzija koje bolest može doneti.
Sa druge strane, pretpostavimo da je se pacijent odluči na eutanaziju potpuno svestan i bistrog uma. Tu nastaje drugi problem. Da li je eutanazija izbor koji treba da ponudimo teško bolesnom čoveku. Time bi samo uklonili nekog ko u stvari nije umoran od života, ali misli da su drugi umorni od njega; nekog ko ne želi da umre, ali smatra da ne treba da nastavi da živi i da treba da iskoristi mogućnost eutanazije kako ne bi ispao sebičan. Neki će čak i osećati obavezu da to urade da ne bi bili finansijski teret za porodicu....
