Memorial day - krv, znoj i suze
Memorial day je praznik koji se u Americi slavi zadnjeg ponedeljka u maju kao spomen svim poginulim Americkim vojnicima. Zvuci casno i svecano.
I nije bas, gledano iz perspektine stanovnika Majami Bica. Za memorijal vikend stotine i stotine hiljada, mahom crnaca, se spusta sa severa Floride i Amerike u topli Majami Bic. Kada se populacija jednog grada u par dana udesetostruci to je ogroman udar na infrastrukturu, red i mir i nerve domacih. Ulice su preplavljene raznoraznim spodobama koje su u svom filmu. To su mahom siromasni crnci koji jedva skupe pare za put i ovde glume svoje idole iz spotova. Divljanje kolima, iznajmljenim skuterima, ogromne kolicine alkohola, marihuane, zlatni zubi, ..., devojke u kupacim... to je deo gostujuce scenografije. Domacini postavljaju kulise. Policija je specijalno pripremljena za taj dan. Postavljaju se barikade duz ulica da bi sprecile skretanje sa dozvoljenih trasa i parkiranja na nedozvoljenim mestima. Bukvalno na svakom cosku ima policije. Idu u grupama od po desetak, obuceni u razlicite uniforme, mnogi u civilu sa jasnim natpisom na majici "policija". Voze se policijski automobili, motori i bicikle. Svaki policajac ima sa sobom barem pet pari plasticnih lisica. Po statistikama, za Memorijal vikend, svaka 4 minuta neko bude uhapsen, odnosno 15 ljudi na sat. Za to vreme u ta 3 dana bude uhapseno 10% od ukupnog broja uhapsenih za godinu dana. To prevazilazi kapacitet vozila za prevoz zatvorenika koja obicno koriste pa su u tu svrhu angazovani specijalni autobusi za prevoz zatvorenika. Nisam mogao da verujem kada sam video par pandura sa paint ball puskama. Pitao sam cemu to sluzi. Dobio sam odgovor da su kuglice napunjene suzavcem, tako da mu je omoguceno da reaguje na daljinu. Osim toga oni imaju i specijalne elektricne pistolje (uz normalne) koji izbacuju visokovoltazne elektrode koje bacaju pogodjenog na zemlju.
Dakle imamo kljucne igrace. Gostujuca ekipa je tu naouruzana picem, drogama i losim vaspitanjem. Domaca ekipa sastavljena od zene, dece, policije, radnika obezbedjenja... Teren je asfaltiran i vreo.
Ja sticajem okolnosti ponovo radim obezbedjenje u diskoteci iz koje sam otpusten. Primam se na pricu da ako odradim Memorijal vikend imam sansu da budem vracen na posao. Demonstracije devetog marta i petog oktobra su kao prvomajski uranak u odnosu ma diskoteku Mansion za vreme Memorijal vikenda. Kao kada u filmovima prikazuju najgore i najopasnije diskoteke u getu. E tu sam radio za vikend.
Cetvrtak 9:15 brijem se i psihicki se spremam za posao. Umesto vesa oblacim suspenzor sa zastitom za jaja (kao sto nose rukometni golmani), na potkolenice stavljam fudbalske stitnike, stitinici na kolenima i laktovima. Oblacim pancir najnovije generacije sa zastitom od kakvog god hoces metka. Nepocepive vojne pantalone, tactical 5.11 cizme koje se ne klizaju (najbolja vojna obuca), crvena majica "SECURITY", ultimate fight rukavice, mala lampa za svetlo, ogromna mag lampa (za udaranje), sprej, slusalice i mikrofon za motorolu. Spreman sam za posao. Posao kao svaki drugi.
Cetvrtak prolazi iznenadjujuce mirno. Svi su pretreseni na ulazu. Nas je 80, gostiju 3000. Dolazi petak, po prethodnim iskustvima najincidentniji dan. Klub je prepun i iznad kapaciteta. Svi smo napeti. Dovoljna je varnica da sve preraste u masovnu tucu, sto se i desilo 2003. godine. "Kod jedan! Kod jedan. Kranc izlaz". Prvi odgovaram na poziv za pomoc. Deni, dobar momak iz obezbedjenja, se rve sa crncem, a dva druga momka iz obezbedjenja, iznajmljenih za ovu priliku, ne reaguju da pomognu. Pritrcavam, hvatam crnca za glavu, najstrasnije zavrcem ruku i dok ga davim naredjujem da bude miran ili cu da mu slomim jebeni vrat. Shvatio je. Izvodim ga lako napolje. Pregrmeo sam moju prvu intervenciju. Vratio sam se u biznis posle tri meseca.
Opet zatisje od pola sata. Setam po prepunom klubu. Paznju mi privlaci svetlost baterijske lampe sa balkona. Kapiram da obezbedjenje nema radio i da trazi pomoc. Dok trcim ka balkonu i zovem radiom pomoc "Kod jedan! Kod jedan. Balkon, istok!". Vidim da crnci bacaju case u masu. Staklene case pune pica. Oni se nalaze na balkonu u separeu koji je iznad podijuma za igru i moze da se pridje samo sa jedne strane. Separe kao da visi nad podijumom. Kapiram da su momci iz obezbedjenja naivni jer su njih dvojica usli "vuku u jamu" gde je sedam agresivnih, pijanih/nadrogiranih crnaca sa zlatnim zubima i lancima. I pored opreza koji imam u takvim situacijama prinudjen sam i ja da udjem u ogradjeni separe u momentu kada stoka pijana udara flasom mladog momka u crvenoj "security" majici. Pocinje jedna najspektakularnijih tuca. Nas trojica se nalazimo okruzeni sa sedam majmuna na povrsini ne vecoj od bilijarskog stola. Pocinjem da bijem i da me biju. Udaram da ubijem. Nema kocnice. Nema prastanja. Prvog sam udario onog sto je flasom napao obezbedjenje. Jasno sam video kako mu eksplodira lice. Dok je padao na mene uspevam jos dva puta da ga udarim kolenom. Primecujem da je doslo barem 15 crvenih majici ali ne mogu da pridju. Zamahujem pesnicama. Dobro poznat osecaj kada se nesto lomi. Ne promasujem, dobro je. Udaram i podlakticama i kolenima. Nalazim se u grotlu. Osecam kako me neko udara po ledjima i ramenu, a neko me drzi oko pojasa i proba da me obori. Ostali probaju da me uhvate. Udaram laktom gde ocekujem da mu je glava. Pusta me. Drzim jednog za kosulju i udaram ga u glavu, u glavu... Obezbedjenje se organizovalo i napravilo proboj u separe i hvataju jednog po jednog i izvlace napolje. Primecujem da sevaju pendreci i baterijske lampe. Dobri je pobedjujemo. Primecujem da drzim i udaram onesvescenog. Bacam ga i hvatam novog i uguravam ga u ruke obezbedjenju, puca palica po licu. Znojav sam, bole me pesnice, sav sam krvav. Adrenalin u meni divlja. Gledam kako ih obezbedjenje sistematski prebija. Desna pesnica mi trne. Primecujem osmog putnika kako pritrcava gomili crvenih majici i kaze to mi je brat. Obezbedjenje, vec zakrvavljenih ociju i pesnica, se ustremljuje na njega. Hvatam ga prvi i izvlacim da ne dobije batine. Ne interesuje me da li je kriv ili nije. On insistira da ga pustim da spasava brata koji se nalazi ispod cetvorice u crvenim majicama. Uspevam da ga ubedim da ce samo da lezi u bolnici zajedno sa bratom ako se vrati. Barem sam jednog spasio. Odvodim ga do zadnjeg izlaza. Za nama u grupama od po 4 - 5 obezbedjenje iznosi onesvescene. Tek tada na svetlu vidim iskasaplena lice svojih potencialnih krvnika. Taj deo ne volim.
Jedan od onesvescenih lezi nepomicno sat vremena. Sef obezbedjenja me savetuje da skinem crvenu majicu i da nestanem. Policija vrsi prepoznavanje. Traze velikog, misicavog ali crnca. Izgleda da potamnim kad pobesnim.
Javljaju mi da se prebijeni probudio i da ga je odvezla hitna pomoc. Kazu da je cisto i da su policajci otisli. Da budem iskren, siguran sam da policajce ne interesuje da nadju koje bio 7 crnaca. Vracam se na kraj radnog vremena da uzmem pare. Ukapirao sam zasto mi trne desna ruka kad sam skinuo zastitnu rukavicu. Imam posekotinu. Jos mi nije jasno kako je uspeo neciji zub da mi prodje kroz rukavicu i da me toliko posece. Pa te rukavice su napravljene bas da stite od toga.
Subota je u kratkim crtama bila malkice blaza od petka ali nikako lagana. Iz razgovora sa nekim me je prenuo zvuk radia u mom desnom uvetu: "Milan! Milan! We have problem with big guy! Go get him!". Kao imamo problem sa nekim velikim. Idi sredi to. Nas nekoliko potrcasmo u tom pravcu. Marko trci izpred mene. On je oko 180 cm i 90 kg. Primecujem Ooogromnog crnca kako se bije sa trojicom obezbedjenja u jednom od izlaznih hodnika. Sva trojica mu nisu ni do ramena. Kako marko pritrcava ovaj ga otvorenim dlanom sljepne preko glave. Nisam imao ni trenutak dvoumljenja sta da uradim. Lampa. Bang! Jos stoji. Bang! Pao je. Ne volim da bijem ljude raznoraznim predmetima ali nije bilo druge sanse da ga smirim a da ne rizikujem da me udari. Gledam crnca u zelenoj majici kako nestaje ispod mnostva crvenih majici, kao hijene kada otimaju plen lavu. Obezbedjenje se uvek trudi da da primer i poruku potencijalnim problematicnim gostima.
Nedelja mirna. Saznajem detalje o onesvescenim crncima u petak. Cujem da je jedan prestao da dise na 30 sekundi. Mogao je da umre! Vrucina mi. Neprijatno se osecam. Hocu da odem iz Mansiona. Tako je i bilo. Oko 2 ujutru sam pozvao sefa obezbedjenja skinu majicu i dao mu radio. Smucilo mi se.
Ubrzo zatim ispostavilo se da oni i nisu imali nameru da me vrate na posao vec su me koristili samo za vikend ekstremno visokog rizika.
Epilog je 1000 uhapsenih za 3 dana. Mene boli palac leve ruke, imam necije zube na levoj podlaktici i necije zube u desnoj pesnici. I 800$. Jedino pare su ok.
Tako da imam puno pravo da kazem da zaradjujem pare kroz znoj, krv i suze. Krv i suze nisu moji.
