Oliver i Viktor. Dva muska imena. Mozda ne toliko "muska" kao Milutin, Ognjen ili Uros, ali i dalje muska. Ok. Nisu bas srpska. Pa dobro. Ima i takvih imena, doduse u manjini.
Meni su ta dva imena uzrok i vodilja u bavljenju sportom. Naime ja sam bio lokalni kosarkas do svoje 27 - 28 godine. Nisam imao rezervni plan sta cu da radim kada prestanem da se bavim aktivno kosarkom. Mozda pasivno? Nesto kao veteran. Ali to i nije bio bas plan. I onda iznenadna transformacija u mom sportskom zivotu. Od Milana Kosarkasa (dobro zovu me i Zivotinja) do Milana Dizac ili Milana Snaznog.
Za pocetak bavljenja tegovima kao takmicarskim sportom kriv je izvesni Oliver Nektarijevic. Jednog dana sam na RTS dnevniku ulovio deo izvestaja sa prvenstva Jugoslavije u powerliftingu. Slika mi je bila frapantna. Nezaboravna. Neki tipovi, sa velikim ramenima, grudima, rukama, ..., ma skroz veliki, se takmice u dizanju tegova, na nacin koji ja nisam video do tada. Video sam da rade cucanj i da rade benc pres. Samo jedno ime mi se urezalo u secanje. Oliver Nektarijevic. Pobedio je na, neznam kom po redu, prvenstvu Jugoslavije. Prima pehare, medalje, cestitke... On je zvanicno najjaci u nasoj zemlji. Liii - sto bi rekli mi Nislije.
Posto sam vec pohadjao teretanu, doduse neplanski sam trenirao, rodila mi se ideja da se oprobam u powerliftingu. Ne bas da se takmicim, ali da treniram. Nije bilo kao ono kada tata odvede sina u neku skolu, u vecernjim casovima, da ga upise na karate. Ali poceo sam da treniram powerlifting. Sport koji je ultimativni test snage. Snaga nogu - cucanj, snaga ruku, ramenog pojasa i grudi - benc press i snaga ledja i stiska - mrtvo dizanje. Kao srednjovekovni vitezovi. Svidela mi se cela prica od odmah. Imala je smek i snagu.
Tada, na samom pocetku, rezultati su mi u dve od tri discipline bili prosecni ali zato sam na cucnju bio izrazito nadprosecan za pocetnika. Mogao sam da cucnem i ustanem, sto je bitno, sa 185 kg kada sam prvi put probao cucanj. Cist ponos. Po prvi put u novom sportu. Kasnije, vremenom sam sazreo za moje prvo takmicenje.
Oliver, momak od 124 kg je car kategorije od 110 do 125 kg. Nepobedjen. Ja sam sa kosarkaske tezine od 102 kg uspeo da za 7 - 8 meseci dodjem do 113kg. Osecao sam se strasno velikim i jakim. Nazalost sam u kategoriji gde je definisan pobednik, ali je dobro da se nekako pocne. Kako se priblizavao datum samog takmicenja bivao sam sve fokusiraniji. Totalno novi osecaj da sam toliko skoncentrisan na moj novi sport. Dan pre samog takmicenja pocinju stomacne tegobe na nervnoj bazi. Idem cesto u taolet. Ne jede mi se.I ne obracam paznju, jer je sutra dan "D".
Merenje je zakazano u 10 ujutro i ja tada prvi put vidim kompletnu elitu powerliftinga. Svi mi izgledaju kao titani. Ozbiljni, predodredjeni, bogom dani... Olivera prvi put vidim u prostoriji za merenje. Svi se trude da pridobiju njegovu paznju. Rukuje se samnom mehanicki. Skida jaknu i majicu. Merimo se samo u donjem vesu. Malo je reci da sam bio zgranut kada sam video kako izgleda Kolos sa ostrva Rodos uzivo. Tada mi je izgledao oogromnim, nestvarnim. Niko nije primetio zacudjen izraz mog lica jer su svi gledali u njega. Skidam se kao devojcica i merim na brzinu. Vaga mi saopstava odlicnu vest. Zbog stalnog praznjenja creva izazvanog nervozom ja sam sada 108kg i u kategoriji sa svega tri takmicara. Juhuu! Medalja. Raspolozenje mi skace, ulazim u razgovor sa Oliverom i cujem za ogromne tezine koje pomera na treningu. Js mudro precutkujem moje rezultate.
Srecne okolnosti se vec redjaju u jedan lepi niz. Glavni favorit u mojoj kategoriji biva diskvalifikovan zbog tri neuspesna pokusaja na cucnju. Uspevam da u mirnoj, rekao bih topovskij, zavrsnici pobedim preostalog konkurenta. Postajem zvanicno najjaci u kategoriji 110 kg. Slikajte, me grlite me...Nista. Dzaba. Zvezda je Oliver.
Prolazi vreme, ja bivam sve jaci. Pobedjujem redom na svim takmicenjima, pobedjujem i Olivera. Ostajemo u igri samo ja i super Bosanac Skrba Zeljko koji se kasnije pojavio. Uspevam i njega da pobedjujem Postajem najbolji u zemlji. Drzim sve rekorde u svim disciplinama. Sada se slikaju samnom. Samnom se rukuju. Prate me pogledom dok se setam u prostoriji za zagrevanje. Ja sam najjaci.
Ima tu jedna stvar, malo cudna. Oliver izvrsava samoubistvo. Zeljko biva ubijen na spektakularni nacin. Kaciga, momak koji je bio drugi na mom prvom takmicenju biva isto ubijen. Hmm..
Polako pocinje da me interesuje svetska powerlifting scena. Internet u Srbiji je spor ali dosezan. Iscitavam stranice i stranice o powerliftingu. Pregledavam na desetine fotografija i izvestaja sa takmicenja. Svi likovi su mi imena i brojevi. Viktor Naleikin, Ukrainac, me kao magnet vuce. Pocinjem da pratim sve o njemu. Covek je kao veteran u 44 godine obarao svetske rekorde i osvajao svetska prvenstva. Dobrocudni procelavi cicica koji kada dize menja fizionomiju i lici na Sibirskog medveda. Opcinjava me njegova brutalna snaga, savrsena tehnika i cinjenica da ne nosi pojas. Svako ko je proveo vise od dva meseca u treniranju sa tegovoma zna sta znaci dizati bez pojasa. A tek ogromne tezine.
Elem ja sazrevam kao dizac, dobacujem se do mog prvog svetskog prvenstva i pobedjujem. Ja sam prvi istocno evropejac koji je pobedio u Americi. Nasa stampa senzacionalisticki, americka stampa analiticki, ali taj moj uspeh biva ispracen u medijima veoma lepo. To doprinosi da budem pozvan na najprestiznije powerlifting takmicenje na svetu. "Devet najjacih" se organizuje po treci put u americi. Prethodne godine je pobedio Viktor i osvojio 10 000$. Lici mi mnogo na ostvarenje mojih snova. Svi oni za koje sam cuo da postoje ali su mi bili kao izmisljeni likovi su tu. Ed Koen, Kirk Karwoski, Brajan Siders, Viktor, Ivanenko, Milan... Ma odlicno mi zvuci. Viktor je tada vec bio 45 godina.
Da ne detaljisem ali u hotelu gde smo odseli par dana pred takmicenje, bili smo cetiri dana cimeri. Zahvaljujuci mojoj opcinjenosti njime i njegovoj neiskvarenoj sportskoj srdacnosti desava se divno prijateljstvo izmedju nas dvojice. Amerikanci nas gledaju sa cudjenjem kako za vreme rucka kao aperitiv popijamo po dva decilitra votke a nakon toga oborimo po nekoliko piva. Ja inace ne pijem ali za tu svrhu... Slikao sam se milion puta sa njim, fotokopirao sam mu svesku treninga, dobio hiljade saveta,... Covek je putujuca biblioteka powerliftinga.
Na samom takmicenju Viktor biva nezno pokraden od strane sudija. Bilo bi bas glupo da Ukrainac po treci put pobedi u Americi. Nije ga spaslo ni obaranje svetskog rekorda na mrtvom dizanju. Bio je zacementiran na drugom mestu voljom sudija. Posebno je bilo interesantno kada je Ukrajinski medved imao zadnji pokusaj na mrtvom dizanju, kada je obarao svetski rekord. Dugo je stajao nad tegom i koncentrisao se. Culi su se samo kako skljiocaju foto aparati i glas komentatora ESPN-a koji je probao da bude sto tisi. Viktor dize pesnice i ispusti kratak, grleni krik. Veoma cudne frekvencije i dubok. Kako je on kriknuo, tako su prva tri reda publike bukvalno zalegla na patos. I mene je prepao. U tom momentu njegov izraz lica je jezio svakog u sali. Medved! Evo sada se po ko zna koji put jezim kada prepricavam. On, naravno, obara svetski rekord, samo da dokaze da je bolji i veci od svih.
U Ukraini Viktor ima status zasluznog sportiste i dozivotnu sportsku platu ili penziju, sve jedno. Medjutim vreme cini svoje. Pojavljuju se novi i on polako pada u zaborav. Godine cine svoje. Ne samo kod njega. I kod mene. Posle druge titule svetskog prvaka opet menjam sport. Prelazim na strongmen. To su oni tipovi sa Eurosporta koji dizu okruglo kamenje, prevrcu ogromne gume i vuku kamione... Vrlo brzo ucim kako da svoju dizacku snagu pretocim u drugacijew pokrete i napore. U svega dve godine uspevam da se ubacim u top 10 strongmena na svetu. To je solidan uspeh jer su pare u igri. Za razliku od powerliftinga gde je samo jedno takmicenje premirano, u strongmenu se placaju sva takmicenja.
Namecem si i kao takmicar i kao soumen. Naucio sam se kako podici publiku na noge. Cepam majice posle disciplina, pevam, slikam se sa decom,...
Elem ja, u vrhuncu svoje strongman kerijere, takmicim se 20 puta godisnje sirom sveta. Na programu je Ukraina. Takmicenje u Kijevu prati 20 000 ljudi i sve njihove televizije, i ne samo njihove. Snimak je isao u 90 zemalja. I predsednik drzave sa obezbedjenjem je tamo. Nezamisliva atmosfera, sa ogromnim zastavama, besprekornim rekvizitima, igracicama, pevacicom pobednicom eurosonga,... Atmosfera kao kada igraju kosarku Zvezda - Partizan. Publika glasna, zna sta gleda, i bodri svaki uspesan potez. Uocio sam negde u sedmom redu, malo iznad i levo od predsednika Viktora. Ostario je, ali to je on. Medved. Milo mi da ga vidim. Sada sam ja na podijumu a on publika. Vidim da i on i supruga glasno navijaju za mene. Ne mogu da cujem jer su preglasani od strane ostalih 19 998 posmatraca +/- jedan. Dolazi na red moja dobra disciplina, prevrtanje gume i nosenje super jarma od 400 kg. Pravim odlican rezultat, oficijelni spiker me bodri i naterava publiku na aplauz. Ja im se obracam na klimavom Ruskom. Publika odusevljena. Skodam majicu i zmahujem ka publici. Pedesetak ljudi ustaje i prilazi ogradi da je uhvati. Preskacem i ja ogradu, go do pola, nabreklih trapeznih misica, penjem se uz tribine. Nisam to uradio namerno, ali spiker je prokomentarisao da idem da dam majicu predsedniku. Ja prolazim pored njega i dolazim do Viktora. Klanjam se duboko i dajem mu svoju majicu. On crveni. Grli me. Spiker ne prepoznaje o kome se radi, trazi pomoc. Ja podizem ruku Viktoru, kao bokserskom pobedniku i publika pocinje freneticno da aplaudira. Viktor place. Placem i ja. I zena njegova place. Aplaudira i predsednik, stojeci. Drhti mi vilica, dok se vracam na pozornicu. Ljudi me tapsu po ledjim, grle me i ljube. Takmicenje ih vise ne interesuje. Oni imaju svog pobednika. Zapravo dvojicu. Nisam siguran da li se sa tribina cuje "Milan, Milan.." ili "Viktor, Viktor,.." Srce mi je puno. Barem sam ga za trenutak izvukao iz nezasluzenog zaborava.
"Viktor! Viktor!..."