Ne znam zbog cega sad, i zbog cega ovde, ali odlucio sam da sa nekim podelim moju pricu.
Pre oko 2 godine, sa nepunih 18 godina bio sam decko u dobroj formi. Posle dugo vremena sam izrastao i devojke su pocele da me primecuju. Vezbao sam redovno i osecao sam se super.
A onda, pred kraj godine, svet mi se srusio pred ocima.
Otisao sam kod doktora jednog dana, zbog bola u stomaku. Nakon duzih analiza, doktori su se vratili kako bi mi saopstili da imam akutnu limfoblastnu leukemiju. Rak krvi. Naime, moje telo je, verovatno zbog neobazrivog i raskalasnog zivota koji sam vodio, prestalo da funkcionise kako treba. Rekli su mi da sam dosao nedelju dve kasnije, verovatno nista ne bi mogli da urade da me spasu. Imao sam preko 85 posto blasta u krvi(kancerogenih celija) i mnozile su se velikom brzinom. Od 6 do 10 hiljada belih krvnih zrnaca, koliko zdrava normalna osoba treba da ima, ja sam imao 280.000. Doktori su rekli da davno nisu videle dete u takvom stanju u kakvom sam ja bio.
Kako sam se osecao u tom trenutku, najbolje moze da opise scena u Kumu, kada Al Pacino treba da ubije Soloza i Mekklaskija. Jednostavno, sve oko mene je utihnulo. Sve sto sam cuo jeste pumpanje krvi u mojoj glavi i onu jezivu rec, leukemija.
Odmah su me stavili na hemoterapiju, i za svega 10 dana izgubio sam 10 kilograma. Misici su mi atrofirali i vise nisam mogao da se penjem uz stepenice bez necije pomoci. Osecao sam se unisteno. I bukvalno sam i bivao unisten. Hemoterapija je ubijala i kancerogene, ali i zdrave celije u mom organizmu. Mucnina i bolovi u telu su bili nepodnosljivi. Citave dane provodio sam jeduci grisine, i to na silu.
Posle 33 dana, stigli su rezultati, u kojima je pisalo da zvanicno imam 0 procenata blasta u krvi, i da sam od tog dana usao u remisiju(stanje kada bolest miruje). Iako to niko nije ocekivao, uspeo sam, nasuprot svim predidjanjima da udjem u remisiju tako brzo. Ali bitka nije bila ni blizu gotovoj. Ukoliko bi se lecenje prekinulo u tom trenutku, bolest bi se vratila vrlo brzo, u mnogo jacem obliku. Zato je bilo potrebno da sledecih 6-8 meseci primam izuzetno jaku hemoterapiju ne bi li se unistili oni najmanji moguci blasti koji su mozda ostali negde sakriveni. Nije bilo dana kada mi nije bilo muka, kosa mi je opala, i jos sam vise smrsao.
Nebrojeno puta sam zeleo da odustanem. Nisam imao snage da se borim i zeleo sam samo da umrem. Ali nisam.
Proslo je nekako i tih 6 meseci, i sada sam mogao da se vratim u skolu.
U medjuvremenu sam odlucio da ne kazem nikome od drugova sta mi se zapravo desilo, jer nisam zeleo da me bilo ko sazaljeva i da me gleda kao bogalja. Nisam zeleo da me izbegavaju, i da postupaju prema meni drugacije.
Jer sam sebe smatrao onako kako se i sada smatram. Sasvim normalnim.
Uspeo sam da vanredno zavrsim skolu i upisem fakultet.
U najgorem trenutku terapije imao sam samo 52 kilograma. Sa 185 cm visine, to je bilo premalo. Izgledao sam kao da me je neko izveo iz Ausvica.
Nakon tih paklenih, pa skoro godinu dana, krenula je terapija odrzavanja, i u tom periodu lekovi su bili slabiji, kosa mi je porasla i mogao sam da se vratim u skolu, i da(ako imam snage) radim i ostale aktivnosti.
Iako uz protivljenje doktora, koji su savetovali da ne vezbam preterano jako, zbog toga sto postoji mogucnost da su mi kosti oslabile zbog terapije, krenuo sam sa vezbanjem.
Danas, posle skoro 2 godine od kada sam dijagnostifikovan sa leukemijom, osecam se odlicno. Zivim, radim, volim i treniram kao svaka normalna osoba. Pre samo godinu dana, nisam mogao da se penjem uz stepenice, a sada sam ih preskakao, nisam mogao da se popnem na sipku za zgibove, a sada se sa nje nisam skidao.
Jos 2 meseca i prestajem da pijem bilo kakve lekove. Sanse za dugotrajno prezivljavanje su oko 80-85 posto, sto je zaista visoki procenat. Ali i veoma mali procenat je postojao da se uopste razbolim na prvom mestu. Sledecih 5 godina cu imati kontrole, i nakon tih 5 godina, ako se bolest ne bude vratila, smatracu se i zvanicno izlecenim.
Daleko od toga da ce me bilo kakva statistika, i bilo koje vreme sputati da uzivam u zivotu. Koliko god smesno zvucalo, iz ove price sam izvukao dosta dobrih stvari. Krenuo sam da uzivam u zivotu kao sto to nikad nisam radio. Prestao da mrzim, naucio se strpljenju.
Trenutno imam 66 kilograma(sto je idalje malo, znam), ali napredujem svakog dana, u fizickom i mentalnom smislu, i s radoscu docekujem svaki novi dan.
Razlog zbog cega ovo pisem je nada da cu barem nekoga od vas ovde dodatno motivisati u vasim pojedinacnim bitkama. Za sve vas koji se mucite da skinete tih par kilograma viska, za sve vas koji nemate vremena da vezbate jer ste zauzeti, za sve vas koji ne vidite napredak. Nemojte da odustajete. Nikada nemojte odustajati.
I za kraj cu citirati Oskara Vajlda: “We are all in the gutter, but some of us are looking at the stars.”
Zelim vam sve najbolje.
O, da, posto je ovo deo foruma gde se kace slike, evo i moje:
Pozdrav!
