Da li vezbanjem postajemo zadovoljni ili vezbamo zato sto smo zadovoljni?
Sta nas pokrece da dizemo tone, udaramo dzakove, skacemo u komplikovanim fitnes semama, istezemo se do besvesti, znojimo se, krvarimo i slicno a osmeh nam na licu.
Ne mislim na “endorfin” i fiziologiju iza procesa vezbacke zavisnosti.
Mislim na dublji smisao vezbanja za nas. Neko bi moda rekao “duhovni”.
Mada ideja nije sveza, postoji hiljadama godina i uvek je vezbanje imalo samorealizaciju u pozadini koja nas vremenom neminovno dovodi do dubljeg sagledavanja nas samih.