evo malo o melatoninu
Ubica slobodnih radikala
Kad je reč o "anti-starosnoj" strategiji, svakako se mora odgovarajuća pažnja pokloniti još jednom, do sada nespomenutom, hormonu za koji se obično kaže da je "biološki časovnik čoveka" koji reguliše ceo njegov život. To je jedna od najdelotvornijih supstanci u slučaju nesanica, a istovremeno je jedan od najjačih antioksidanata otkrivenih do danas. Melatonin smanjuje nivo LDL-holesterina, vodi borbu protiv kancera, jača imunosistem.
Melatonin nastaje u šišarkastoj žlezdi, epifizi, u mozgu. Poput vampira, melatonin se manifestuje noću, preko dana nestaje. Tek kad počne da se smračuje, šišarkasta žlezda počinje s proizvodnjom melatonina, koji je tek u punom mraku najaktivniji. Pri tom, svetlosni nadražaji idu kroz očni živac do moždine, i odande u epifizu. Tako šišarkasta žlezda ima stalnu povratnu informaciju o onome šta se događa u spoljnom svetu i prepoznavanjem promene od svetlosti ka tami može da signalizira ćelijama u organizmu da pređu na "kratak fitilj" i da energetski učinak u dobroj meri reduciraju.
Takođe, melatonin obara i telesnu temperaturu. To ima za posledicu da je organizmu potrebno manje energije (energija=toplota) i da se ćelije, koje u fazi sna ne moraju biti aktivne, mogu regenerisati.
Ova kontrola takozvanog cirkadijskog ritma (circa, lat: oko, okolo; dies, dan. Znači: jednodnevan), telesnog ritma dan-noć kome su podvrgnuti mnogi hormoni kao što su kortizon, testosteron i hormon rasta, jedna je od glavnih funkcija melatonina.
Cirkadijski ritam hormona ima uticaj na mnogostrukost psiholoških funkcija. Tako su, na primer, infarkti srca mnogo češći u jutarnjim časovima nego kasnije tokom dana. Cirkadijskom ritmu može se pripisati i činjenica da se najveći broj dece rađa između jedan i dva ujutro. Takođe, kad se uzima obilna hrana, dobitak na težini biće mnogo manji ujutro nego uveče. Na isti način razlikuje se i farmakokinetika, to jest delovanje lekova. Aspirin će, na primer, svoje vrednosti iskazati mnogo bolje ako se uzme ujutro, a ne uveče.
Ovi ritmovi koji su, pojedinačno, različiti kod svakog čoveka, mogu da poremećajem melatonina budu izbačeni iz ravnoteže. Smanjeni melatonin, ili poremećen ritam njegovog nastajanja, mogu, posledično, dovesti do toga da se poremeti i ravnoteža svih drugih hormona koji su u zavisnosti prema njemu.
Osobenost dejstva melatonina bila je najpre ispitana na životinjama kod kojih je, pri dodavanju melatonina, bilo uočeno da im se znatno produžava životni vek. Povećanje tog raspona putem melatonina iznosilo je od 20 do 25 odsto. Jednovremenim smanjenjem kalorija, nivo melatonina mogao je biti gotovo udvostručen.
Zanimljivi su opiti s melatoninom izvedeni na pacovima. Epifiza starih pacova presađivana je mlađim, i obrnuto. Mladi pacovi - sa šišarkastom žlezdom starijih - brže su pokazivali znake starenja, dok su stari pacovi, s epifizama mladih, delovali podmlađeno i u preostalom delu njihovog produženog života ostajali aktivniji.
Najvažniji zaključak koji je iz toga izvučen: unutrašnji, biološki časovnik ima uticaj na životni vek čoveka. Sve govori da održavanje cirkadijskih ritmova, kao načina da se uspori starenje, igra važnu ulogu.
Kao i toliki drugi hormoni, melatonin u velikoj meri takođe opada starenjem. Kod osamdesetogodišnjaka, nivo melatonina iznosi još samo 20 odsto od vrednosti koja se iskazuje kod dvadesetogodišnjaka. To ima za posledicu da u starosti telo više nije sposobno da svoju temperaturu snižava preko noći.
Konstantno bombardovanje takozvanih slobodnih radikala, otpadnih proizvoda hrane i kiseonika, jedan je od bitnih faktora starenja i pojava bolesti u sistemu srčanog krvotoka, raka i autoimunih bolesti. Melatonin je jedan od najvećih do sada poznatih ubica slobodnih radikala, koji podjednako deluje izvan ćelija na njihove lipidima bogate membrane, kao što deluje i u njihovoj, vodom ispunjenoj, unutrašnjosti.
Godine 1993. otkriveno je da je melatonin antioksidant s čitavim nizom neponovljivih svojstava. Tokom evolucije, čovek je izgubio sposobnost da sam proizvodi u telu neke važne antioksidante, recimo vitamin C ili betakarotin, čija je uloga da slobodne radikale čine neškodljivim. Ipak, ostali su neki drugi antioksidanti, kao melatonin i neki enzimosistemi, koji obrazuju jak odbrambeni sistem protiv krajnje destruktivnih hidroksilslobodnih radikala. Od svih slobodnih radikala upravo je navedeni najaktivniji a time i najopasniji. Antioksidantni enzimi, kao rečeni vitamin C, rade složno da bi sprečili nastajanje hidroksilslobodnih radikala.
Ovi radikali predstavljaju najveću opasnost za ćelije, pre svega u mozgu. Mozak, koji se do 50 odsto sastoji od masti - do jedne trećine iz višestruko nezasićene masti - veoma je prijemčiv za slobodne radikale. Kako šišarkasta žlezda leži usred mozga, ovo mesto je za melatoninsku sintezu i lučenje idealno, da bi se vezali zastrašujući hidroksilslobodni radikali. Melatonin je, da tako kažemo, poslednje mesto odbrane od slobodnih radikala.
