Možda mislite da ste neuništivi jer do sada niste lomili ruku ili imali težu povredu. Ali sportske
povrede su veoma česte i čak i kod rekreativaca
U slučaju povreda, najveća dilema sa kojom se povređeni susreće vezana je za načine lečenja. Zapravo, često se dešava da za jednu istu dijagnozu postoji više različitih, pa često i suprotstavljenih načina lečenja. Upravo iz tog razloga, a i imajući u vidu da lečenje simptoma često zahteva mnogo vremena, važno je da povređeni razume šta se tačno događa u njegovom telu, kao i da shvati načine i delovanja određenih terapijskih postupaka, kako bi se brže oporavio.
Sportske povrede nisu isključivo vezane samo za profesionalne sportiste. One mogu nastati i kod rekreativca, kao i kod onih koji se generalno ne bave sportom. Takve povrede su, recimo, teniski lakat, povreda ramena, upala (pucanje) Ahilove tetive, distorzija skočnog zgloba... One najčešće nastaju kao posledica mikrotrauma (čestih malih povreda), koje posle određenog vremena pokazuju bolnost i ograničenje pokreta.
HEMATOM
Po pravilu najlakši problem sa kojim se možemo suočiti, kada su u pitanju sportske povrede, jeste hematom. Pod ovim terminom podrazumevamo potkožno kapilarno krvarenje, kod kojeg je količina krvi mala i proširena na relativno velikoj površini, te ona prolazi vrlo brzo, ne ostavljajući traga. Krv koja se izlije i obrazuje hematom vrlo se brzo zgrušava. Taj ugrušak je u osnovi strano telo u lokomotornom sistemu i smeta zglobu i mišiću u obavljanju svakodnevnih funkcija. Odmah po povredi moramo smanjiti ili sprečiti dalje isticanje krvi i to na dva načina. Prvi je kompresija (pritisak), i to elastičnim zavojem. On nam služi da bismo povećali pritisak na povređeno područje. Takođe je važno primeniti ledene obloge, u svrhu smirivanja. Kod većih povreda neophodno je mirovanje u prvih 48 sati. Ono što nikako ne smete uraditi je da mesto na kome se pojavio hematom grejete ili mažete raznim kremama, kao i da nastavite sa aktivnostima.
BURZITIS (UPALA BURZE)
Verovatno mnogi od vas nisu čuli za burzitis, odnosno upalu burze. Ipak, to je vrlo česta povreda koju možete zadobiti pri obavljanju različitih aktivnosti, pa čak i svakodnevnih.Burze su sluzne vreće, ili bolje rečeno vrećice razasute svuda po lokomotornom sistemu. Njihova funkcija je da se smanji trenje između tetiva i kostiju, između tetiva i tetiva, kao i između kostiju i same kože. One u stvarnosti izgledaju kao balon ispunjen sa malo tečnosti, spljošten između ostalog tkiva. I sve je, naravno, u redu, dok se ne dogodi udarac, istegnuće, preopterećenje ili koji drugi razlog koji uzrokuje upalu, otok i pucanje burze, do razmera kada ona neuporedivo više smeta nego što pomaže. Tada kažemo da se radi o burzitisu. Burza sa kojom se najčečše susrećemo je svakako “studentski lakat” - radi se o upali burze na samom laktu, ispod kože, a iznad koštanog vrha, upravo tamo gde lakat dodiruje podlogu kada se naslonite na sto. Kod dugotrajnog naslanjanja na laktove (prilikom učenja za stolom, ili drugih sličnih aktivnosti) dolazi do pritiska na sluznu vreću, koja zatim reaguje upalom. Upala dovodi do bubrenja burze u kojoj se nakuplja tečnost, a sve je to praćeno stvaranjem “jastuka” na laktu, uz prisustvo bola, pogotovo kod pritiska. Drugi način upale i otoka ove iste burze jeste jak udarac, pa se tada ona napuni krvlju i isto tako otekne. Ova je ozleda vrlo česta u sportovima poput fudbala, rukometa, odbojke i košarke, u kojima su padovi česti, a ne nose se zaštite.
Lečenje burzitisa zavisi od mnogo faktora i prilično je važno da se započne što je ranije moguće. Ono što odmah možemo i moramo uraditi je da ledenim oblogama smirimo upalni proces, a da se zatim obratimo stručnom licu za adekvatnu terapiju. Lečenje ove povrede podrazumeva primenu različitih metoda fizioterapije, od elektroterapije, magneta, lasera, pa sve do ultrazvuka. Česta procedura je punkcija, koja se sastoji od ulaska uglom u područje otečene burze i izvlačenja tečnosti špricem. Nakon toga, deo oko burze se štiti elastičnim zavojem. Ono što ne bi valjalo i što se svakako ne preporučuje je da sami probate da probušite otok i time iscedite tečnost.
POVREDE TETIVA
Najzvučnija i najučestalija povreda je povreda Ahilove tetive, koju čine dva mišića: jedan bliži površini (gastrocnemius) i drugi koji se nalazi odmah ispod njega (soleus). Oba mišića prelaze u donjem delu potkolenice u zajedničku tetivu, Ahilovu, koja se hvata za petnu kost. Funkcija ovih mišića, a time i tetive, se često pojednostavljuje, pa se, recimo, može čuti da su oni zaduženi za podizanje na prste. Dva su najčešća tipa povrede Ahilove tetive i struktura koje je neposredno okružuju. Prva je upala same tetive ili njenog hvatišta za petnu kost. Reč je o sindromu prenaprezanja, što će reći da ova povreda nastaje zbrajanjem mikrotrauma i njihovim prelaskom u bolni upalni proces. Drugi tip je pucanje same tetive ili prelaska mišića u tetivu. Iako i do ove povrede dolazi prethodnim manjim povređivanjem, ono što je za nju karakteristično je da nastaje bez prethodne najave, obično kod trauma ili iznenadnih i intenzivnih fizičkih aktivnosti koje opterećuju upravo taj deo lokomotornog aparata. Skraćeni, ili nedovoljno istegnuti mišići takođe mogu biti uzrok povrede. Na kraju, i sama obuća, naročito sportska, može pospešiti upalni proces.
Ono što prvo morate uraditi, ukoliko na bilo koji način povredite Ahilovu tetivu, je da stavite ledene obloge na to mesto, uz izbegavanje pokreta koji izazivaju bolove (u ovom slučaju nije nužno potpuno mirovanje). Naravno, i u slučaju ove povrede, preporučuje se odlazak kod lekara, kao i podvrgavanje različitim fizioterapijskim metodama, ukoliko želimo da se upala smanji na najmanju moguću meru i poboljša prokrvljenost povređenog dela tetive. Od velike je važnosti u ovoj fazi lečenja upravo kinezioterapija, dakle vežbanje, i to sa dva osnovna cilja. Prvi je poboljšanje fleksibilnosti tetive, dok je drugi jačanje mišića potkolenice. Sem upale same tetive, vrlo često dolazi i do njenog pucanja, koje po pravilu nije praćeno nikakvim upalnim procesom. U stvari, pravi razlozi pucanja i do danas nisu poznati. Neki autori smatraju da je u podlozi potpune ili parcijalne rupture (pucanja) morao biti neki degenerativni proces. Drugi govore o smanjenoj ishranjenosti krvlju, koja se događa s godinama, te to potkrepljuju statistikama koje pokazuju da su kod sportista pucanja češća. Bilo kako bilo, pucanje valja prepoznati odmah kad se dogodi i usmeriti povređenog prema hirurgu, kako bi se što pre podvrgao operativnom zahvatu i time izbegao moguće komplikacije.
POVREDE MIŠIĆA
Mišićne povrede delimo u dve kategorije - kontuzije (nagnječenja) i rupture. Tako je i sa kvadricepsom. No, pojedine nelečene ili loše lečene povrede ovog mišića mogu uzrokovati i druga oštećenja, naročito u kolenu, a sve s obzirom na njegovu funkciju u ovom zglobu. Kontuzije nisu retkost u predelu prednjeg dela butine, što je posebno često kod kontaktnih sportova, kao što su fudbal, rukomet, borilačke veštine. Po težini delimo ih na lake, umerene i teške. Kod ovih prvih radi se tek o manjem udarcu, koji ne prodire puno dublje od površine kože i potkožnog tkiva. Manja ili veća modrica koja pri tom može nastati ne uzrokuje bolove kod pokretanja, već samo kod dodira. Lečenje u ovom slučaju zaista nije potrebno, već će hladni oblozi, u kombinaciji sa heparinskom kremom, učiniti sve što je potrebno. Umerene kontuzije zahvataju mišić, deo krvnih sudova i vezivnog tkiva, tako da je oštećenje značajno i to u obimu da bol prati pokretanje, naročito kod hodanja nizbrdo. Unutar samog mišića dolazi do stvaranja otoka, kao i oštećenja dela mišićnih vlakana. U ovom slučaju morate prekinuti svaku fizičku aktivnost i mirovati prvih 24-72 sata, uz ledene obloge i elastični povoj. Kasnije je potrebno sprovesti ciljanu fizioterapiju sa zadatkom uklanjanja hematoma i ubrzanja oporavka tkiva. U zavisnosti od težine ovog tipa nagnječenja, do punog oporavka može proći i do nekoliko nedelja. Teške kontuzije mogu izazvati i pucanje kože, mišićne ovojnice (fascije), kao i delimičnu, pa čak i potpunu rupturu mišića. Njihovo adekvatno lečenje uobičajeno zahteva multidisciplinarni pristup, a do punog oporavka neretko prođe i po nekoliko meseci. Potpuno pucanje može zahtevati hirurški zahvat, a potom i posleoperativnu rehabilitaciju. Delimične rupture treba proceniti, naročito kada je u pitanju kvadriceps, obavezno sprovesti punu ciljanu fizioterapiju, sa adekvatnim vežbanjem, kako bi se preostali mišić osposobio za preuzimanje funkcije svoga oštećenog dela. Naime, kada dođe do oštećenja mišića bilo kog tipa, tada bolnost i otok blokiraju mišićnu akciju, tako da nije moguće potpuno zategnuti povređeni mišić, čak i kod maksimalno voljnog napora. To je normalna, refleksna zaštitna reakcija tela na povredu. Lečenje se pre svega svodi na mirovanja, već pomenutu terapiju ledom i pritisak elastičnim zavojem. Rehabilitacija u smislu jačanja mišića može započeti kad nestane otok i bolna osetljivost!
DISTORZIJA (UGANUĆE) SKOČNOG ZGLOBA
Uganuće skočnog zgloba je najčešća trauma na tom delu tela. Statistika kaže da je između 10 i 30 odsto svih sportskih povreda vezano za uganuće, a ono što je možda i najvažnije, čak 40 odsto svih uganuća preti razvojem hroničnih problema na skočnom zglobu ili bližoj okolini. Sam skočni zglob ima dva funkcionalna dela koja se ponašaju kao celina i u njemu se odvijaju pokreti napred/nazad (gore/dole). U međusobno zglobljenim kostima stopala odvijaju se kretanja levo/desno, koja su od velike važnosti za stabilnost i balans. U stvarnosti, celo stopalo, sa svojim spojem za potkolenicu, u kombinaciji sa nekim kretanjima koja se odvijaju u kolenu, deluje kao jedna funkcionalna celina. Čvrstoću ovim zglobovima i kostima daju ligamenti, mišići i njihove tetive. U trenutku kada su sile koje deluju na stopalo prejake, iznenadne ili u smeru za koji stopalo nema dovoljnu zaštitu, događa se uganuće sa oštećenjima mekih tkiva, pre svega ligamenata, tetiva, mišića, ali i zglobnih hrskavica. Pokreti stopala pri kojima se sve to događa najčešće su uvrtanje (pokret prema unutra, gotovo 80 odsto svih distorzija) i izvrtanje (pokret prema spolja). Obično je taj događaj praćen izuzetno jakim i oštrim bolom, nakon kojeg sledi brzo ili polagano stvaranje otoka na mestu oštećenja mekih tkiva. Odmah po uganuću valja staviti ledeni oblog. Najbolje ga je načiniti od kockica leda u najlon kesi, pa tako pripremljenog postaviti direktno na bolno mesto. Deset minuta nakon toga, valja ukloniti oblog i povređeno mesto zaviti elastičnim zavojem. Sve to činimo kako bismo smanjili nastajanje otoka, a time kasnije i ubrzali ukupni oporavak. Smisao leda je vazokonstrikcija (skupljanje krvnih sudova), a elastičnog zavoja povećanje okolnog pritiska na povređeni krvni sud, sa ciljem ranijeg prestanka krvarenja. Ako vam led u tom trenutku nije na dohvat ruke, hladna voda sa česme može biti od pomoći. Po postavljanju elastičnog zavoja, led postavljati preko njega. Pri odlasku na spavanje skinuti ili otpustiti zavoj, kako bi se omogućila cirkulacija krvi u tkiva. Nakon toga, važno je učiniti barem rendgen, kako bi se isključila moguća fraktura neke od kostiju (što nije redak slučaj). Ukoliko je rendgen pokazao da su kosti cele (nema frakture), te da nema znakova pucanja unutarašnjeg ligamenta koji drži dve kosti potkolenice, kreće put oporavka. U prvih 48-72 sata on se sastoji od mirovanja, ledenih obloga, elastičnog zavoja i oslonca povređene noge na stolicu ili slično uzvišenje. Nakon kratkog mirovanja kreće fizioterapija u punom obimu, i to elektroterapija, ultrazvuk, magnetoterapija, ali sa naglaskom na limfnu drenažu, masažu i vežbe mobilnosti, a sve u cilju što brže resorpcije otoka. Obično u ovoj fazi okolina zgloba, ali neretko i celo stopalo i dobar deo potkolenice, poprima različite boje, od modro-crne, pa sve do žuto-smeđe, sve kao rezultat resorpcije hematoma.
POVREDE RAMENA
Iščašenje ramena predstavlja čestu povredu kod sportista koji se bave specificnim sportovima kao što su rukomet ili neke bacačke atletske discipline. Naravno, ovakvu povredu mogu zadobiti i oni koji se ne bave sportom. U adolescenciji se ova povreda češće događa dečacima i direktno je vezana za sportske treninge. Međutim, ona je česta i u poznim godinama i u ovom slučaju se povezuje sa padovima.
Pri iščašenju može doći do oštrog bola u ramenu, praćenog izrazitim ograničenjem kretanja. Mehanizam povrede je obično trauma, poput pada na ruku ili udarca, s tim da je moguće i drugačije okruženje nastanka, kao što su bacanje lopte ili nekog drugog predmeta, posezanje za stvarima visoko iznad glave ili sušenje kose fenom, pa čak i kombinacija više navedenih situacija. Po povredi od velike je važnosti učiniti RTG dijagnostiku, kako bi se utvrdio tačan položaj zglobnih tela. Potom sledi repozicija, odnosno vraćanje zglobnih tela u prirodnu poziciju. Postoji više tehnika koje se upotrebljavaju u tu svrhu, a razlikuju se po tome o kojem se tipu iščašenja radi. Oštećenja kostiju i mekih tkiva uobičajeno prate iščašenja ramena, kao i brojne moguće i teško lečive komplikacije koje mogu pratiti nestručno izveden zahvat, a koje redom zahtevaju dugotrajni medicinski tretman. Iako laicima ičšašenje i povratak zgloba na mesto može zvučati jednostavno, u praksi to nije tako. Velika je razlika između zgloba ramena i bilo kojeg drugog mehaničkog sklopa. Osim toga, pri inicijalnom pregledu valja proceniti rizike i ustanoviti postoji li potreba za hitnim operativnim zahvatom. Ukoliko je reč o najčešćim iščašenjima, sve završava bez operacije, manuelnom repozicijom od strane ortopeda, postavljanjem ruke u imobilizaciju, te kontrolnim RTG snimanjem, kako bi se potvrdila dobra pozicija zglobne čašice i glavice. Po učinjenoj repoziciji nastavlja se sa fizioterapijom. Prvih 7 dana po iščašenju je mirovanje obavezno, a u tom periodu valja sprovesti i kontrolni pregled ortopeda, koji će učiniti i detaljnu procenu stanja ramena i odrediti dalji redosled lečenja.
Posle relativno kratkog perioda imobilizacije, dolazi vreme za puni oporavak. S obzirom na oštećenja mekih tkiva, koja uobičajeno prate iščašenja ramena, on je različit za svakog povređenog. Ipak, u početku nastojimo poboljšati cirkulaciju i smanjiti bolnost u samom zglobu uobičajenim fizioterapijskim procedurama, poput ultrazvučne terapije, lasera, masaže, limfne drenaže, te elektroterapije. Mnogo važniji deo lečenja jeste kinezioterapija, dakle vežbanje. Ono se sastoji iz tri dela, koja slede jedan za drugim. Najpre se započinje sa polaganim razgibavanjem, kako bi se poboljšala cirkulacija krvi i limfe i neutralizovala bolnost koja uobičajeno prati nepokretanje u ramenom zglobu. Nešto kasnije kreće cela serija vežbi snage, sa ciljem da se povrati ne samo oblik i snaga mišića ramenog obruča, već i njihova zaštitna uloga u prevenciji ponovnih iščašenja. Po povratku većeg dela izgubljene snage, kreće kompleks proprioceptivnih vežbi, kojima je za cilj ubrzati mišićnu akciju, naročito reflekse koji štite rame pri naglim i neočekivanim kretnjama. Oporavak posle prvog iščašenja traje oko tri meseca.
POVREDE VRATA
Trzajna povreda vrata (TOV), poznata i kao "Whiplash injury" najčešće se događa prilikom saobraćajnih nesreća, padova, ali i kod skijanja ili borilačkih veština. Tipičan sled nastanka TOV jeste frontalni sudar automobila, bilo s drugim automobilom, bilo s nepokretnom preprekom. U tom trenutku zbog sila koje su u igri, glava prvo snažno odlazi prema napred, da bi u delu sekunde iz pozicije maksimalnog pretklona "odletela" u položaj prema natrag, te potom smanjenom brzinom ponovo prema napred. Takav splet iznenadnih, intenzivnih i nekontrolisanih kretnji može uzrokovati niz oštećenja mekih tkiva vrata, koja mogu varirati od blagih, pa sve do izuzetno teških i po život opasnih. Mišići mogu biti istegnuti u većoj ili manjoj meri, a moguć je i delomično kidanje istih. Ligamenti koji okružuju i učvršćuju same pršljenove najčešće stradaju, bilo u obliku blažeg istegnuća ili delimične, pa čak i potpune rupture. Ove povrede mogu pratiti bolovi i ukočenost vrata, glavobolje, bilo ograničene na temenu regiju ili sa širenjem prema napred, bolovi u ramenima i rukama, trnjenje vrata, dela glave i/ili ruku, bolovi u međulopatičnoj regiji, zvonjava ili šum u ušima. Važno je znati da se simptomi ne moraju pojaviti neposredno posle saobraćajne ili kakve druge nesreće. Vrlo je čest slučaj da bolovi zajedno sa celim nizom drugih simptoma nastupe tek nakon 24 do 72 sata od povrede.
BOL U LEĐIMA
Bol u leđima je poput crvene lampice na displeju u vašem automobilu, koja pokazuje da nešto nije u redu i njega uzrokuju promene na mekim tkivima i kostima duboko u samoj strukturi kičme, njenoj neposrednoj okolini, kao i u udaljenim delovima tela. Iako postoje mnoge podele uzroka koji dovode do ovih bolova, najjednostavnije je podeliti ih u tri grupe. U prvu, ujedno i najpoznatiju, o kojoj su pune naslovne i stranice popularnih časopisa, spadaju degenerativna oboljenje. Specifičnost ove grupe uzroka je činjenica da oni nastaju polako, te do prve pojave bolova, što će reći i signala da nešto nije u redu, proces može trajati i godinama. To u isto vreme znači i da lečenje retko može biti kratko i jednostavno. Drugu grupu uzoka čine traume u širem smislu. Udarci u predelu leđa mogu nagnječiti meko tkivo i izazvati bolove, bez obzira na to da li je hematom prisutan ili ne. Jači udarci ili trzajevi (poput onih kod pada s visine ili saobraćajnih nesreća) mogu prouzrokovati subluksacije (poluiščašenja). Takođe i kod naglog podizanja tereta može doći i do subluksacije pršljena. Lečenje svake od nabrojanih povreda se razlikuje, te je kod većine potrebna detaljna dijagnostika, a kod loma pršljenova i bolnički tretman. Kod svih ovih povreda najvažniji su odmor i mirovanje, jer oni dovode do zaceljenja oštećenog tkiva, nakon čega sledi kraća ili duža fizioterapija, po završetku koje se u većini slučajeva očekuje potpuni oporavak. Treća grupa je sastavljena od različitih bolesti kojima je kostobolja tek jedan od simptoma. U ovim stanjima retko lečimo same bolove u donjem delu leđa, već su napori usmereni na lečenje osnovnog (primarnog) oboljenja, kao što su bolovi unutrašnjih organa (bubrezi i jetra).
TENISKI LAKAT
Za lečenje simptoma teniskog lakta je najvažnije brzo i pravilno uspostaviti dijagnozu i odmah započeti s terapijom. Njoj je svrha da smiri upalu, pa se uobičajeno kombinuju ledeni oblozi, elektroterapija i magnetoterapija, a kasnije i ultrazvučno lečenje, laser, presoterapija, kao i vakuum terapija. Važne su i vežbe, pogotovo istezanje mišića podlaktice, koje imaju za cilj opuštanje i time smanjenje bola. Međutim, važno je naglasiti da ovo oboljenje može biti vrlo uporno, pa lečenje može trajati nedeljama, a ponekad i čak i mesecima, do potpunog nestanka svih simptoma. Zato je vrlo važno ne zanemariti bolove u predelu lakta i ne očekivati da oni prođu sami od sebe, jer se to u većini slučajeva neće dogoditi. Statistika kaže da i kod najbolje, pravovremene i dovoljno uporno sprovedene fizioterapije ostaje čak 30% onih koji ne osećaju dovoljno smanjenje simptom, što ih onemogućava da nastave sa normalnim, svakodnevnim ili sportskim aktivnostima. Kod njih se može pokušati sa instilacijom kortizona (injekcija direktno na mesto upale), a kada niti to ne donese rezultat, može se pokušati sa operativnim zahvatom. Poslednjih godina se kao izuzetno uspešna metoda u slučajevaima "otpornih" na klasično lečenje pokazala i terapija udarnim talasom (ESWT).
POVREDA KOLENA
Kada se priča o o sportskim povredama, neizostavan deo je pominjanje kolena, kao dela jedne zasebne celine! Prema pojedinim statistikama, čak polovina povreda u sportu otpada na koleno. Koleno je zglob koji se odlikuje anatomskim neskladom između natkolenice i potkolenice, koje su međusobno povezane meniskusima i jakim ligamentarnim vezama sa svih strana ovog zgloba. Najpoznatiji deo kolenog zgloba je meniskus, sačinjen od hrskavice, koji se sastoji od spoljašnjeg i unutrašnjeg meniskusa. Njegova osnovna uloga je da glumi jastuče koje je umetnuto između kostiju i on je uspešno odrađuje, sve dok može da izdrži napore i stres koje pred njega svakodnevno postavljamo. Kada napokon posustane pa se ošteti ili pukne, koleno se blokira, često otekne i postane potpuno neupotrebljivo, a jedini izlaz je oprativni zahvat.
Određeni pokreti u kolenu mogu oštetiti meniskus. To su obično brzi i nenadani pokreti, kada mišići i tetive svojom akcijom ne stignu da fiksiraju sve segmente, pa se zglobna čašica i ligamenti jako naprežu, pri čemu se dešava jak pritisak na sam meniskus ili meniskuse. Oštećenje se može dogoditi odjednom, ali je češća situacija u kojoj dolazi do više malih oštećenja, koja na kraju rezultiraju pucanjem, uz već spominjani otok i blokadu kolena. Kada se to dogodi nikakva konzervativna terapija ne daje dobar rezultat, već samo operacija, a danas se ona izvodi pomoću artroskopa i na koži ostavlja vrlo mali trag, u vidu dva centimetarska reza, po jedan sa svake strane zgloba. Nakon operativnog zahvata oporavak je vrlo brz, te se hoda već drugi dan, a sportisti trče nakon sedam dana od zahvata.
Druga su priča manja oštećenja meniskusa koja izazivaju bol i manje blokade u kolenu, ali ne ugrožavaju kretanje. Lečenje takvih stanja može biti različito, ali je u osnovi neoperativno. Kroz praksu se pokazalo da klasična fizikalna terapija deluje tek na upalu i bol, pa se redovno upotrebljavaju ultrazvuk, laser, magentoterapija i elektroterapija. Međutim, tek vežbanje, usmereno i redovno, može dovesti do stabilizacije kolena i to putem povećanja snage mišića buta i lista, koji tada bolje i kvalitetnije prenose sile kretanja u svim smerovima. To znači i da su pritisci na meniskus manji, a time i rizik od daljeg povređivanja.
Ono što u slučaju ove povrede predstavlja problem jeste dijagnostikovanje povreda meniskusa, jer se često meša sa povredama hrskavice. Klasičnim fizikalnim pregledom može se postaviti tek sumnja na ovu dijagnozu. Magnetna rezonanca, kao vrlo precizna, može povećati sigurnost, ali se artroskopija ipak smatra najsigurnijom metodom dijagnostikovanja. Dugogodišnje praćenje onih pacijenata koji su u prošlosti artroskopski uklonili jedan ili oba meniskusa iz jednog ili oba koljena pokazalo je da imaju veću šansu da razviju artrozu kolena brže od onih kojima meniskus nije oštećen i uklonjen. Tako se danas ortopedi trude da spasu bar mali hrskavičavi deo menuskusa, kada god je to moguće, što će reći da nije retkost da se umesto uklanjanja celog meniskusa odstranjuju samo delovi ili se kod nekih specifičnih povreda čak i šiju.
Nenad Kozul
casopis Mens Health
