P: Pročitao sam tvoju kolumnu u prošlom broju «Fleksa» gde si izneo svoj stav da je veći broj serija produktivniji od samo jednog seta Heavy Duty teorije koju su podržali Mencer i Jejts. Pošto već godinama imam licencu trenera, i sam sam isprobao, baš kao i moji klijenti, oba sistema.
Da budem iskren, ja sam veliki Dorijanov obožavalac i pratim njegovu karijeru još od takmičenja Night of Champion iz 1990. Bio sam iznenađen napretkom koji je postigao u prvim godinama (naročito na Mr. Olympia 1993.), tako da sam rešio da radim po principima koje je izneo u svojoj knjizi. Ipak, njegove metode nisu imale efekta na mene, tako da sam se vratio programu po kom sam ranije trenirao – 12-15 serija za svaki deo tela. I nekoliko mojih klijenata imala su slična iskustva
Koliko sam razumeo, na prošlogodišnjoj Mr. O. Dorijan je savetovao Craiga Titusa. Iako je Creg bio u dobroj formu, ipak je izgledalo kao da je izgubio na veličini. Pošto si pripremao mnoge profesionalce, možeš li da mi kažeš da li neko od njih trenira kao Dorijan i da li misliš da neki od takmičara genetski imaju drugačije predispozicije?
A: Od kada sam otvorio Pandorinu kutiju po ovom pitanju, gomila ljudi mi je pisala sa željom da čujem i njihovo mišljenje. Bilo mi je jako zanimljivo da čitam i drugačija razmišljanja. Na primer, jedan srednjoškolski profesor mi je pomenuo da ako učenik nešto treba da nauči (stranu reč, pesmu, formulu... itd.) on to mora mnogo puta da ponovi dok ne nauči. Dakle, ako bi ovo preslikali na trening, reklo bi sa da bi svi trebali da radimo po više serija (doduše, geniji mogu da budu izuzetak od ovog pravilo, sa tim se i prefesor složio). Takođe, neko mi je spomenuo da ne mogu da se upoređuju babe i žabe (ne, nije to bio Roni) ili Leonardo Da Vinči i Pablo Pikaso?! I jedan i drugi su bili izuzetni umetnici, ali njihovo stvaralaštvo ne može da se upoređuje. Lično mislim da je Leonardo imao bolju simetriju... Čak mi se javio i čovek koji je upoređivao efekat ova dva treninga na učinak u seksu! Jedan trener, moj poznajnik, mi je rekao da bi se sportistima koje trenira (bez obzira kojim sportom se bave) jako dopala ova teorija koja preporučuje samo jednu seriju.
Gimnastičari, atletičari, plivači, dizači tegova, bokseri, hokejaši. powerlifteri, fudbaleri, košarkaši, teniseri... itd. Njihovi treninzi su jako specifični, i nko od njih ne radi samo kratke intenzivne treninge. Potkrepio je svoju tvrdnju činjenicom da naučna literatura priznaje da je najprimetniji efekat dizanja tegova (osim povećanja snage) uvećanje veličine mišića. Da budem precizniji, veličina mišića je direktno zavisna prilagođavanju treninga, ili drugim rečima, povećanje snage je ograničeno nedovoljnom sposobnošću da se odgovori na trening uvećanjem veličine mišića! Da li uopšte možemo da se suprotstavimo naučnoj literaturi? Pitanje koje sam mu postavio je zašto onda najbolji svetski powerlifteri, ili dizači tegova ne mogu da pobede ni na lokalnim bodibilding takmičenjima? Ako je veličina mišića povezana sa povećanjem snage, većina nas (pro bodibildera) bi izgledala smešno u poređenju sa njima. Koliko ja znam u poslednjih 40 godina, mogu na prste jedne ruke da se nabroje pro bodibilderi koji su trenirali (i imali sjajne rezulatate) po heavy-duty metodi trenainga. Casey Viator, Majk Mencer, Dorijan Jejts...
S druge strane, stotine profesionalnih bodibildera u na hiljade amatera uspešno primenjuju konvencionalne metode koje zagovaraju veći broj serija. Jasno mi je da postoje i profesionalci koji koriste nešto izmenjen Dorijanov stil treninga (ne česti, intenzivni i teški), ali oni i dalje rade više od jedne serije po vežbi. Takođe, siguran sam da je skoro svaki pro bodibilder makar probao da trenira kao Dorijan. Svako bi želeo da postigne bolje rezultate sa manje vežbanja. Ali, uglavnom nas manjak rezultata natera da se vretimo starom načinu treninga.
Što se tiče genetskih predispozicija, tu smo svi različiti. A ako se tvoje pitanje odnosilo na nedavna istraživanja o genu miostatinu i nalazima da su neki ljudi dovoljno «genetski obdareni» da imaju sposobnost da inhibiraju ovaj gen koji ograničava rast mišića, to je potpuno druga priča.
Iako će (siguran sam) proći još puno vremna dok naučnici na polju genetike sa sigurnošću ovo potvrde, činjenica je da neki od nas «rastu lakše» od drugih. Ja sam lično učestvovao u istraživanju inhibitorskog gena miostatina, sa još 28 IFBB profesionalaca. Verovatno se i sam sećas novinskih naslova – samo jedan od nas je bio «genetski obdaren», sa veoma niskim nivoom ovog gena (studija je urađena još 1998). Srećnik je bio (naravno) Fleks Viler. Interesantno je da je Roni imao normalne nalaze, a najbolje rezultate je posle Fleksa imao Kris Kormije
Na kraju bih želeo da ti dam savet i da citiram svog heroja iz detinjstva – Brusa Lija: «Saslušaj svakog, iskoristi ono što je korisno, odbaci beskorisno, i stvori nešto što će biti samo tvoje» - trening program, dijetu, šta god!
Koliko puta se desilo da se ne slažemo sa nekim naučnim saznanjima, savetom lekara, preporukom ishrane nekog eksperta... programima treninga?
Sami otkrijte šta vama najviše odgovara, iz sopstvenog iskustva. Dorijanov primer je dobar primer, iako je potpuno različit i kontradiktoran sa naučnim saznanjima.
