U ranoj mladosti radio sam kao gradjevinski radnik, tako da je do vremena kada sam usao u teretanu, sa 18 godina, celo moje telo bilo veoma jako.
Moj gornji deo tela bio je narocito velik i razvijen, ali moje noge, iako snazne, bile su nekako male. Mozda sam imao srece sto mi je taj nesklad bio na pameti od samog pocetka moje bilderske karijere, pa sam zbog toga resio da istrazim taj problem. To nije bilo tesko. Jedan pogled po teretani je bio dovoljan. Svaki tinejdzer koji je tamo bio provodio je svo vreme na bench-u, zapostavljajuci svoje noge.
Zbog toga, otisao sam prvo na spravu za cucnjeve. Kada sam zavrsio sa njom, isao sam na svaku spravu u teretani, i na svakoj sam vezbao ludacki do maksimuma. Radio sam cucnjeve, vertikalnu noznu presu, kosu noznu presu, hack cucnjeve, noznu ekstenziju, ma sve moguce vezbe.
Po danasnjim standardima, preforsirao sam, ali na srecu moje noge su genetski predodredjene da izdrze veliki napor, pa su s vremenom dobile ludu velicinu. Znaci, malo sam preterao, ali sam naucio zlatno pravilo bodibildniga: moras raditi cucnjeve.
Od pocetka sam postovao taj zakon. A kada sam postao profesionalac, mislio sam da su mi noge prevelike, pa sam jedno vreme prestao sa cucnjevima kako bi razvio i gornji deo tela. Nastavio sam na ravoju nogu koristeci hack cucnjeve i nozne prese, ali sam primetio da sam izgubio nesto od velicine do pocetka takmicenja za Mr. Olympia 1999. godine. Moje noge su bile velike, ali vise nisu imale onaj ludi izgled koji je bio jedan od mojih obelezja.
Poruka je jasna: prekrsio sam zlatno pravilo. Morao sam da vratim moje cucnjeve i rad na nogama kako bi povratio noge na predjasnju velicinu.
