Poto se bavim ragbijem 13 od nedavno, voleo bih da i druge malo bolje upoznam sa ovim sportom. Tekst je preuzet sa Ex-Yu Fitness foruma.
1823. godine postojalo je mnoštvo igara koje su se na jedan ili drugi način smatrale fudbalom. Na univerzitetu u Rugby-u kodirana je igra koja je poslužila za osnovu današnjeg ragbi fudbala. Ragbi se rano ustanovio kao univerzitetski sport. I danas je jedan od samo tri džentlmenska sporta koja podržavaju najveći svetski univerziteti Oxford i Cambridge – godišnji derbi izmedju ova dva univerziteta prati po 20,000 ljudi. Ragbi se raširio po svim kontinentima, od Argentine do Novog Zelanda – u Americi se posle odredjenih izmena razvio u američki fudbal (NFL). Težina kontakta i atletski napor potreban u ragbiju izdvojio ga je kao elitni sport, rezervisan za najbolje sportiste i najhrabrije ljude. Univerziteti su se početkom veka ponosili time da ne grade samo znanje, već odgajaju tip ljudi i stoga su negovali ragbi kao vrhunac sportskog dostignuća. Onima koji prvi put sreću ragbi nemaju intuitivnu predstavu da je on džentlmenski sport, zbog grubosti i nasilnosti u igri. Međutim, ragbi je duel za velike ljude, sport koji traži najveći napor da bi se poentiralo i najveće zalaganje da bi se pobedio protivnik, ali pošto ostave svu svoju snagu na terenu ragbisti se uvek rukuju sa protivnikom i poštuju se van terena.
Držanje ragbista ovekovečeno je u engleskoj poslovici:
“Fudbal je džentlmenska igra koji igraju grubijani, a ragbi je gruba igra koji igraju džentlmeni.” Ragbi 13 (fr. Rugby a treize), odn.
ragbi liga (eng. Rugby League) je timski sport u kome se takmice dve ekipe sastavljene od 13 igraca.
Da bi se bolje razumela situacija i sprecile zabune usled mesanja sa ragbijem (ragbijem 15), evo ovde malog istorijata ove igre. Ragbi je oduvek smatran sportom aristokratije, ali samo ako se u obzir uzme samo jug Engleske, tj. okolina Londona i juzno. Na severu Engleske, gde su razvijeni industrijski centri na celu sa Mancesterom, nije bas tako, s obzirom da ovaj sport voli i igra uglavnom radnicka populacija. Kako je aristokratija oduvek nosilac svih aktivnosti, njihova zamisao je da se ragbi igra amaterski, iz zabave, sto zaljubljenicima sa severa nije dgovaralo, s obzirom da su upraznjavanjem te "zabave" mnogo gubili u radno vreme. Poslodavac im, sto je i logicno, nije placao sate provedene na igralistu, te su odatle usledili pozivi za profesionalizacijom. Posto im zelja nije uslisena, oni su se na sastanku u hotelu "George" u Hadersfildu (Huddersfield) 29.avgusta 1895.godine otcepili od saveza koji je igrao ragbi 15 (Rugby Union) i formirali sopstvenu organizaciju Severnu uniju (Northern Union).
Vremenom su u zelji da privuku sto veci broj poklonika, ragbisti sa severa, modifikovali neka pravila, ubrzali igru i ucinili je atraktivnijom. Evolucija igre je trajala do 1.septembra 1906., kada je formirana Rugby Football League (engleska ragbi 13 federacija), kada su ustanovljena pravila, koja manje-vise vaze i dan-danas.
Teren za igru je istih dimenzija kao za fudbal ili ragbi 15 (postoje tu neki propisi, ali u sustini to je to). Oivicen je aut-linijom (po duzini) i esej-linijom (po sirini). Na esej-liniji nalaze se stative u obliku slova H, a iza njih je prostor gola (in-goal area), cija je druga granica linija mrtve lopte (paralelno sa esej-linijom).
Na svakih deset metara obelezavaju se belom bojom poprecne linije. Linije na 20 i 40 metara od esej prostora se opciono obelezavaju crvenom bojom, jer igraju ulogu koja ce biti objasnjena u nekom od sledecih postova.
Uzduzne linije se obelezavaju na 10 i 20 metara od aut-linije i to isprekidano preko uzduznih. U profesionalnim ligama jos se obelezava i koliko metar je koj linija udaljena od eseja.
Osnovni cilj igre je postici vise poena od protivnicke ekipe. Moguce je postici esej (4 poena), gol iz pretvaranja (2 poena), gol iz kazne (2 poena), drop gol, tj. gol iz polja (1 gol).
Za postizanje poena ekipa ima na raspolaganju sest napada. Jedan napad se zavrsava tako sto igrac ekipe u posedu lopte biva oboren. Nakon petog obaranja, ekipa u napadu ima priliku ili da postigne esej ili da sutne loptu prema protivniku (predaje im loptu po mogucstvu, sto dalje od svog esej prostora). U slucaju da igraci u napadu budu oboreni i sesti put, predaju loptu protivniku, koji krece svoj prvi napad sa mesta gde je igrac oboren. Ekipa koja zapocinje napad nakon obaranja izvodi tzv. play-the-ball: oboreni igrac ustaje, spusta loptu na zemlju i bez pauze izvodi svom saigracu koji se nalazi iza njega loptu nogom unazad.
Lopta se i u ragbiju 13 dodaje rukama unazad, a napred sme da se sutne nogom. Naravno, i ovde igraci koji ucestvuju u igri moraju biti iskljucivo iza lopte.
Linije na 20 i 40 metara od esej linije ponekada se posebno obelezavaju crvenom bojom. Razlog je taj sto kada igrac sutne loptu iz svojih 40 metara, a ona udari u deo terena koji se nalazi u protivnickih 20 metara i izadje u aut, lopta pripada ekipi koja je loptu izbacila u aut. Na taj nacin vestim suterima se daje prilika da svoju ekipu oslobodi protivnicke odbrane i stekne novih sest napada. Medjutim, iako vrlo interesantno, ovakav razvoj dogadjaja veoma retko se desi u stvarnoj utakmici, jer zaista retko kada jedna ekipa biva zadrzana u svojih 40 metara tokom napada, a i sam takav sut je veoma tesko izvesti.
Drugo, nadovezuje se na prethodno, zasto se retko desava da ekipa ostane zadrzana na svojoj polovini posle svog seta od 6 napada? Kada se izvodi gorespomenuti play-the-ball, odbrana se postavlja na 10 metara od linije izvodjenja. U prostoru izmedju linije lopte i linije odbrane, mogu da se nalaze najvise dva igraca odbrambene ekipe i oni, u principu, sluze da izvodjaci play-the-ball-a ne krenu odmah u osvajanje terena.
Trece, nadovezuje se na prethodno, kako se ponasaju odbrambeni igraci prilikom obaranja protivnika koji ima loptu? Igraca koji nosi loptu sme da obara neogranicen broj igraca, dok ovome ne sme da pomaze kontaktom nijedan njegov saigrac (kao na primer u ragbiju 15, kada se pravi mol, gde saigraci kontaktom, guranjem, pomazu igracu koji nosi loptu). Najcesce se obaranje izvodi "dva na jedan", redje se desava "tri na jedan" ili "jedan na jedan". Dva igraca koja su obarala, obicnu su oni koji kasnije kao markeri ostaju u onom polju od 10 metara izmedju linije odbrane i mesta na kom se izvodi play-the-ball. U slucaju da treci igrac ucestvuje u obaranju, on se mora vratiti 10 metara od mesta obaranja. Zbog toga sto odbrana treba da bude prilicno daleko od mesta obaranja, obicno se oni koji ne ucestvuju u obaranju povlace i pre neko sto igrac bude oboren. Dozvoljeno je obarati igrace svuda ispod vrata, najcesce jedan igrac obara nisko, a drugi visoko i pri tome zadrze malo na zemlji igraca koga obore, da bi se odbrana postavila na propisno rastojanje. U slucaju da ga zadrzi duze nego sto se tolerise svira se kazna i ekipa koja je do tada imala loptu pocinje novi set napada. U slucaju da je obaranje "jedan na jedan" dozvoljeno je da igrac odbrane pokusa da uzme loptu od igraca u napadu, ali kad je obaranje "vise na jedna" to nije dozvoljeno i sudi se kazna.
