Pa u većini slučajeva verovatno jeste. Trošiš više glikogena prilikom aktivnosti, telo kompenzuje tako što ostatak dana troši više masti i obratno. Nije to mašinerija koja se da lako prevariti
Pa čak i kod kardio treninga niskog intenziteta nikad ne trošiš samo masti, već mešavinu (većinom) masti i glukoze. Iako je procenat masti koji se troši pri takvoj aktivnosti veći, ukupan utrošak kalorija može biti manji nego kod visokointenzivne aktivnosti, tj. intervala, a EPOC kod intervala je veći, itd, itd.
Naravno, postoje i praktični problemi koji idu protiv intervala. Teški su, ne mogu mnogo često da se izvode a da se ne razvališ, terati čoveka od recimo 120 kila da trči kao manijak nije baš pametno, ne idu baš uz nizak unos ugljenih hidrata, bla, bla.
Ništa nije crno-belo...
Btw, ako je kod sprintera cilj povećanje anaerobnog kapaciteta, a trčanje na tako kratke staze je anaerobna aktivnost, zašto bi se bavili povećanjem aerobnog kapaciteta?
Kad bih želeo da povećam svoj maksimalni čučanj u jednom ili pet ponavljanja, da li ću vežbati u tom rasponu ili ću raditi serije od 20-30?
Specifične adaptacije na specifične zahteve.