SNAGA, PRIRODA I KULTURA ZVERI !!!
U ovoj novoj deceniji, veku i milenijumu, svet je primoran da postane novo mesto. U zapadnom svetu, na primer po prvi put, belci i crnci, muškarci i žene, homoseksualci i heteroseksualni, postaju zaista jednaki. Biti roden jak i zdrav i imati dobru konstituciju ne garantuje ti više posao. Treba nešto više. Možeš biti najbolja osoba koja možeš da budeš, i neko drugi te može pratiti i pobediti. Možeš ušetati u sobu i biceš samo još jedna osoba. Iz ove jednakosti rodila se želja da se bude pionir, diktator, don. Muškarci osecaju da moraju da odskoce, i da urade nešto povodom toga. Oni treniraju svoje mišice, povreduju sami sebe. Oni rastu, i kako rastu zahtevaju poštovanje. I kako više porastu, glad za velicinom raste uporedo.
Ronnie Coleman, Dorian Yates, Lee Haney, Arnolad Schwarzenegger. Najbolji u poslu. Kada bi mogao da pitaš ove momke jedno pitanje, koje bi to bilo? Da li bi to bilo “Koja je tajna da se postane ogroman?” ili “Da li je sve to vredelo?” Možeš me optužiti zbog ekstremnog cinizma, ali stvarni odgovor na ta dva pitanja bi bio “Anabolicki steroidi” i “Definitivno.” Šta ako pitaš bilo kog starog Joe-a na ulici “Da li bi uzeo steroide da bi postao veci od bilo koga na svetu?” verovatno bi nas dobri prijatelj Joe odgovorio negativno. Opasnosti od zloupotrebe steroida su veoma javne, i za obicnu javnost, cista je ludost da se menja necije zdravlje za zagarantovani mišicni napredak. Takode, iako ne baš poznato za javnost, cak i uz upotrebu anabolickih steroida put do mišicne dominacije je veoma dugacak i težak. Ti ne ubrizgaš u sebe i sedneš dok cvrsti, jaki mišici izadu niotkuda. Anabolicki steroidi su izlaz, ali definitivno ne jedini.
Da li voliš kada neko kaže “Ti mora da živiš u teretani” ili “Mogu se kladiti da se niko ne kaci sa tobom?” Siguran sam da voliš. I tada sednem i gledam Arnold Schwarzengger-a i Franco Columbu-a kako se takmice na 1975 Mr.Olympia, najžešce nadmetanje za bodibilding titulu na planeti zemlji. Uporediš sebe sa šampionom, i svoju glad za njihovom velicinom. To je potpuno prirodna stvar; vecina ljudi bi uradila isto. Glad je odlicna motivacija. Ali put po kome ideš da bi ispunio tu prazninu je onaj gde zapravo leže problemi. Svi mi želimo da dodemo tamo, svi mi imamo svoje ciljeve. Razlika je kako da dodemo do tamo, subjektivno ili objektivno. Prostim recima, moraš sebe zapitati da li kraj ispunjava svoju svrhu.
Vec sam rekao da verujem da najbolji svetski bodibildri koriste anabolicke steroide, iako bi oni to odmah porekli. U svom negiranju bar su delimicno odgovorni, kroz svoje negiranje oni dokazuju da upotreba steroida nije nacin da se dobije željeno. Govoreci to, voleo bih da dodam da uz trenutni nivo bodibildinga i tehnologije na polju performansi poboljšanih hemijom, virtuelno je nemoguce da se dostigne nivo najboljih svetskih bodibildera bez asistencije nekog dobro poznatog hormona. Ova izjava sama po sebi daje nekim ljudima razlog dovoljan da rašire upotrebu ilegalnih supstanci za napredak. Ovo je još jedan ljudski “dobitak”, takode perfektno prirodan. Želeti nešto bas mnogo, nijedna žrtva nije velika.
Treba snaga morala da bi se žrtvovao. Treba još jaca snaga morala da bi žrtvovao svoje želje. Necu ici previše duboko u moralne argumente za performans potpomognut hemijom, zato što je moralna odluka ona koja je personalna i mislim da nemam iskustvo ili reci da ubedim ljude da ne uzimaju steroide. U stvari, to nisam zacrtao da ispunim pišuci ovaj clanak. Cisto sam hteo da probudim neke misli. Nalazim da je najbolji nacin da ubedim nekog u nešto, time što cu iskazati svoje mišljenje. Mislio sam o tome da citiram neke cinjenice u ovom clanku. Bilo kako, ipak radije bih pogledao zašto neko uzima ove supstance. Mislim da svi znamo da ljudi uzimaju, i svi imamo generalnu ideju šta to njima donosi. Ali to može predstavljati težak problem. Zašto? Zato što je priroda nas bodibilding džokeja da osvojimo svet. Kultura snage kojom komuniciramo kada nam treba sledeci pokret, uvek nas nagradi i unapredi. Mi želimo da nademo nešto pored tribulusa, pored kreatina, pored metoksia. Koliko daleko možemo da odemo dok ne odemo predaleko? I koliko je u stvari to daleko? Kraj uvek izgleda da se malo produži horizontalno svakim korakom napred, pa kako da znamo kada smo prešli crtu kada nema više nazad? Koliko daleko smo voljni da idemo? Koji produžetak, koja cena, koja žrtva. Godina je 2006. Mi nismo deca i ignorisanje nije odbrana. Igra nas zove da joj se prikljucimo, da budemo ostrva od muškaraca, i da želimo još. Igra zove igrace sa mudima, igrace sa pokretima i igrace sa snagom. Kako ceš ti igrati? Moj savet je da igraš cvrsto, da igraš pametno. Nemoj da uroniš u dubok kraj. Zaroni u tamnu vodu i isplivaj svoj put naviše. Vežbaj svoj um, vežbaj svoje morale, i onda vežbaj svoje mišice.
Sada se vrati na posao.
